Posted in Blog Crna Gora Samo jedna Bojana

Samo jedna Bojana

Samo jedna Bojana Posted on July 27, 2014

Vetar je strujao kroz grane lipe, igrao se njenim listovima. Sunce se probijalo kroz kišne oblake spremne za put ka Italiji. Mokri sokaci će se brzo osušiti, gliste pobeći u travu, a ugnječene smokve neko skloniti s puta.

Svraćamo do fure (prim.prev. pekara) kako bismo kupili nešto za doručak (već sam zaboravila kako se zove specijalitet od 10 naslaganih plačinki u velikoj tepsiji). Put ka plaži preseca, čini mi se, nekadašnju ergelu. Kuća iz „Pogrešnog skretanja“ je na pola puta do Kopakabane (nisam u Riju, da ne dođe do zabune). Krave jedu đubre kao u Indiji. Samo visoke palme, savijene od snažnog vetra, obeležavaju granice neasfaltiranog puta. Belo platno visi između njih, sa natpisom „Coco beach“. Majami stil.

Sedamo na drvene ležajke i jedemo zalihe iz kese. Dug je put do ušća. Naziremo samo obrise bujne vegetacije oko reke. Sedam kilometara pešačenja dok nam talasi udaraju o stopala. Bez pauze. Po jutarnjem suncu. Sami.

Nekoliko plažnih barova. Kitesurfing. Skuteri. Pedaline. Aquafun. Šatori. Nudisti. Miris pečene ribe. Shvatamo da je iza slamnatih suncobrana Ona. Spustih se na sitni pesak. Fotografišem ostrvo. Alase. Taksiste što prevoze čamcem ljude na drugu obalu reke. Reke što beži od jezera da bi ljubila more. Reke koja ovde grli svoja ostrva, svoju decu. Reke u čijim dubinama leži misterija izgradnje Skadra. ZDRAVO BOJANA!

Zavidim ljudima koji vreme provode na sojenicama, bilo kao radnici, bilo kao stalni gosti. Oni se druže sa nekim ko je poznavao braću Mrljavčeviće, ko jednim licem gleda dve države, ko je obgrlio nasip oko olupine broda i nazvao ga po sebi. Čaplje – bele, sive, kašikare, surferi, nudisti, ribari, slobodne krave i kamperi, zajedno savršeno funkcionišu. I mi, i mi. Bar ovih sat vremena što pijemo kafu na ušću.

Mačkonja čita, ja pišem, a oko nas se tope boje i kuvaju mirisi. Zamišljam još samo Mimu Karadžića, Miru Furlan i Petra Božovića kako snimaju Lepotu Poroka između solane i nudističkog kampa. I naravno šeike i japije kako se otimaju oko bisera Jadrana, bacaju milione kako bi tu izgradili novi Dubai i oteli zalutalo parče raja našoj, pretežno cyber, planeti. Razumem kako danas sve funkcioniše, ali to me ne zaustavlja da se pitam zašto Bojana. Pustite je da voli Jadran, da ga večno ljubi, da skriva svoje lepote od očiju modernih biznismena. Bila Bojana ili Buna, ostavite je da bude mistična i tiha.

“Al kad s peskom nam doleti,

Tad se svako seti,

Da na svetu ima

samo jedna Bojana” (SARS & WHO SEE)

27/07/2014, Donji Štoj, Crna Gora