Posted in Blog Na rubu kontinenta Portugal

Porto – Na rubu kontinenta

Porto – Na rubu kontinenta Posted on September 8, 2013

Proletevši kroz još jedan kišni oblak, konačno prizemljenje. Pista “Franscisco de Sa Carniero” ubrzo se preplavila gotovo pomahnitalim Belgijancima u elegantnim šortsevima pastelnih boja, sa svetlo roze i tirkizno plavim majicama. Brujanje točkića, pogledi neverice, užurbano traganje za pokojom jaknicom naneli su mi blagi osmeh na lice. Nisu očekivali kišu u Portugalu? Temperaturu ispod 30 stepeni? Osim par očigledno iskusnih putnika sa bekpek rančevima na leđima, mapama u rukama i jaknom oko struka, svi ostali su mi delovali pomalo kao deca kad se otrgnu iz mamine suknje. Zauzela sam mesto pored vrata, šćućurila se uz Njega i zaspala, kao da nisam nimalo uzbuđena što sam ponovo u svojoj omiljenoj zemlji. Nije me probudio ni hladan vazduh kada su novi ljudi ulazili u voz.

“Piiip, Trindade”, iskočismo brzo iz metroa. Jedan pogled, drugi, treći, osetih se kao čikica iz “Google Maps”-a, a on je već video ovaj kraj. Prošla je ponoć, a na ulicama se čuje muzika iz pabova, žamor naparfemisanih parova koji zagrljeni prolaze pored nas, dovikivanje taksista koji bacaju pikavce na pola sagorele cigarete i kreću negde u noć. Radnici montiraju binu na trgu Aliados, dok prosjaci leže pored drveća jedva vidljivi od ćebadi. Mokri pločnici su puni mladih lica koja se smeju ko zna čemu. Portugal!

Zemlja koja nikada ne spava, zemlja u kojoj svako ima svoj kutak, gde te galebovi bude umesto petlova, gde ti vetar tapira kosu, gde ti pesma pobuđuje najdublje emocije, gde sediš na rubu kontinenta i pružaš pogled u pravcu Novog sveta. Baš na ovom mestu su moreplovci u vreme Velikih otkrića oslikavali mape i skupljali flotu za put u Nepoznato i baš na ovom mestu nakon par vekova ja stojim na Trgu slobode sa Njim. Prava zemlja za prave ljubavi!

Jutro je donelo maglu koja se ipak pokorila Suncu nešto posle moje prve kafe. Kako sam kročila na ploču kaldrme koja se uvijala poput kritskog lavirinta, obuzeo me je dobro poznati osećaj slobode. U tom malom stanu, usred šume (retke pojave u Beogradu) često se osećam kao ptica koja leči ranjeno krilo i koja može da poleti tek toliko da bi otišla po zrnevlje. Nisam se zasitila Beograda, zasitila sam se ljudi koji životare u njemu, koji te guraju, gaze, psuju, koji ne znaju za reč ljubaznost, koji su zaboravili šta znači osmeh. Sloboda nas čini onakvima kakvi zaista jesmo!

Svakim korakom sam bliže okeanu, svakim korakom više osećam taj miris, svakim korakom pratim talase Duora koji me vodi pravo ka Atlantiku. Šareni suncobrani, hostese koje prevode menije turistima, fontanice ispred kojih se fotografišu zaljubljeni, stare fasade i minijaturne terase sa kojih se vijore beli čaršavi, ulični umetnici sa najnovijim performansima, ručni radovi starih majstora od bronzanih privezaka do lisičjeg krzna prožetog kroz kaiševe sandala, slikari karikatura, gutači vatre…

Ribeira, četvrt iznad koje se uzdiže most Luisa I, čelični gorostas sa koga se možete videti ceo stari grad, fasade raznih boja koje se naginju ka reci, brodiće – rabelose i veličanstvenu Katedralu, staru damu zaštitnicu grada. Upoznajemo se i sa novim delom grada, gde se podrumi pića protežu duž obale reke. Najlakše je spustiti se žičarom. Kako smo seli počela je da se ljulja, što od vetra, što od naše težine, te na trenutak ostadosmo bez dobrih fotografija. Ruka mi je drhtala sve dok nismo bili tačno iznad drveta obavijenog miljeima.

I eto nas ispred vinarije. Za Njega belo, za mene crno vino. Mmm… Ako mislite da ste probali odlična vina, ipak svratite do Porta. Neprocenjivo iskustvo! Slatko-kiselkasti ukus mi je ostao na usnama sve dok smo ostavljali iza sebe kilometre tramvajskih šina, muzeje, X faktor kandidate, mostove, bajkovite parkove, moderne zgrade, palmorede i došli do mesta gde se Duoro uliva u Atlantski okean. Sedoh na kej. Bol u nogama nije me omela da uživam, da se prepustim trenutku. On, ja i ušće, ali ovaj put ne Save u Dunav. Plaže su se ređale jedna za drugom, Foz i Matosinhos, raj za surfere i avanturiste. Vrisak ljudi koje talasi neumorno bacaju i tišina stena koje su već navikle na udare istih. Okean! Tako kratka reč za tako nepregledno vodeno prostranstvo, a ipak tako moćna. Okean! Opet zvuči jednako savršeno! Upravo ovde se evropsko kopno uzdiže iz vode, upravo ovde su u XIV i XV veku Henrik Moreplovac, Vasko da Gama i Fernando Magelan menjali istoriju sveta. Kao jedna od prvih kolonijalnih sila, čak pola veka pre Španije, Francuske i Britanije, učinili su da danas portugalskim jezikom govori 230 milona ljud iširom sveta, a da zvanični jezik bude u devet država.

Portugalci su otvorili vidike do tada poznatom svetu da krene dalje, jer nije realnost samo ono što vidimo. Sada su i meni otvorili vidike, da znam da postoji narod koji je tradicionalan i moderan u isto vreme, koji dosta radi, ali i zna da uživa, koji svoj osmeh deli sa svima… Moj korak je težak. Ulazim u avion, naslanjam glavu na Njegovo rame i poslednji put gledam na Porto, doduše iz ptičje perspektive. Jednako je lep, jednako odiše šarmom, jednako te poziva da se vratiš! Moja očaranost jednako Porto!

08/09/2013, Porto, Portugal