Posted in Od piramida do favela - Meksiko Siti - I deo

Od piramida do favela – Meksiko Siti – I deo

Od piramida do favela – Meksiko Siti – I deo Posted on June 23, 2017

I DEO – ZGRADE KOJE JE PRESKAKAO BOND

Nakon godinu dana literalnog lenčarenja, postiđena, moram najpopularnijim instagramskim heštegom #tb da se vratim u grad Fride Kalo i Dijega Rivere, piramida i favela, u grad u kome sam videla sva lica sveta – od prašnjavih praznih džepova do glamura skupih vila i automobila sa zatamnjenim staklima. Da mi je neko rekao mračnih 90-tih da ću preleteti Atlantski okean i prolaziti pored zgrade “Televise(ili ustaljenije u srpskom jeziku “Televisa Presenta”), odgovorila bih u stilu – “Pa toga nema ni u španskim serijama”. U vreme kada su jutra proticala u nošenju šarenog ranca punog knjiga kroz neasfaltirane ulice provincije, a večeri uz novu epizodu telenovele započete na kružnom toku kod Anđela nezavisnosti, učila sam o njemu kao najvećem među najvećima. Danas, nakon dve decenije, samo je “jedan od”. Samo, jer se sa preciznošću ne može sprovesti popis stanovnika načičkanih favela na rubu grada, kvartova nedokučivih i najsmelijim avanturistima. Samo, jer veličina ove metropole nije cifra koja predstavlja populaciju, već paradoks gradova u gradu.

Mexico D.F. (Meksiko El De Effe), zapadnom svetu poznatiji kao Meksiko Siti, toliko veliki grad da se jedva usuđujem započeti tekst o njemu, toliko moćan da ga naslovom ne moram hiperbolizovati i prožet misterijom za koju nemam adekvatne prideve. Svoju priču podeliću u tri dela, hronološki, po kvartovima koje sam obilazila.

Od aerodroma Benito Huarez, nazvanom po najnižem predsedniku jedne zemlje u istoriji (visine 137cm) i ujedno šefu države koji je ukinuvši carstvo uspostavio republiku , preko autobuske stanice San Lazaro, skrivene iza zutih šatorskih opni, sve do najvećeg trga Zokalo, koji ste možda primetili u “Spektri” dok Bond juri kroz karneval posvećem Danu mrtvih, putuje se metro-busom svega 20ak minuta. U prvoj trećini sata provedenoj u Meksiku, imala sam prilike da vidim nekoliko njegovih lica: odličnu organizaciju na aerodromu, uređene buseve sa specijalnim policama za kofere, skupocene automobile, beskućnike opkoljene kartonima, veselu dečicu u pocepanoj odeći, pijace koje su preuzele trotoare i upadaju na put, zgrade iz kolonijalnog perioda, tezge sa brzom hranom, ulice koje nose imena južnoameričkih zemalja, dvorede koji skrivaju terase pune veša, putokaze ka arheološkim nalazištima.

Hostel Amigo Suites, u kolonijalnoj zgradi u trećoj ulici od Zokala, dočekao nas je sa večerom na terasi: sveža lubenica i zapečeni makaroni sa pogledom na crvene krovove starog dela Sitija. Džet-leg nas je bacio u krevet i probudio pre petlova. Molila sam san da se vrati, bar do svitanja. Kada je sunčev zrak zatreperio u staklu, izašla sam na terasu i osluškivala buđenje velikog grada. Vozila gradskog prevoza jedva su zatvarala vrata od gužve, na trotoaru preko puta već su se krčkali takosi, punili mirišljavim mesom i prelivali čilijem, trgovci su gurali kolica sa robom koju prodaju u okolnim ulicama. Popila sam svoju prvu kafu na američkom kontinentu, uhvatila Mačkonju za “šapu” i krenula da se upoznam sa tim gorostasom.

Čikita je pričala o visoravni, o Astecima, o ekonomskom stanju u zemlji danas. Na nadmorskoj visini od 2300metara, osećala sam se bliže suncu i posegla za senkom najveće katedrale na celom američkom kontinentu kako bih izbegla crvenilo po koži. Zapamtila sam da su grad osnovali Asteci 1325.godine i nazvali ga Tenočititlan. Po legendi, prvo naselje je osnovano na mestu gde su videli orla na kaktusu kako jede zmiju. Orao, kaktus i zmija danas su centralni motivi na zastavi Meksika, a jedna takva se vijori na sredini trga Zokalo. Kada su se Španci iskrcali na teritoriju Centralne Amerike i krenuli na Tenočititlanu, Asteci su u Ernanu Kortezu videli belog boga Kecalkoatla koji se vratio da ispuni proročanstvo. Usledio je surovi rat koji je opustošio prelepi grad, pa danas Meksikanci ne vole da čuju kako za Kortesa tako i za Montezumu, tadašnjeg vladara.

Prelazivši ulicu dok semafor zaustavlja roze taksije, zakačivši pogledom “lanac” zlatara, prelazi se u pešačku zonu, Aveniju Francisko Madero. Nisam se trudila da izbegnem gužvu, htela sam da saznam razlog iste. Ljudi su, opijeni mirisom, čekali takose na akciji. Tacos de canasta los especiales, 3 meksičke palačinke sa ukusom po želji, prilog i piće za oko 1 evro. Dovoljan razlog za čekanje… Kako se udaljavamo od Zokala, idemo ka nekada najvišoj zgradi u gradu (do 1984.godine) Torre Latinoamericana. Moj poriv za vidikovcima, ostavio je Mačkonju i liftom uzleteo do vrha. Panorama 360 stepeni! Zapanjujuć pogled na grad bez kraja naježio mi je kožu… Slično prostranstvo nikada nisam videla. U tom momentu sam znala da će me ovaj grad potpuno raspametiti. A prva u nizu raspamećujućih zdanja bila je Palacio de Bellas Artes sa zlatnom kupolom. Zatim su se ređali Alameda park, Spomenik Benitu Huarezu, Paseo de la Reforma – glavna “aretrija” grada koja nas je odvela na mesto našeg detinjstva, na početak nove epizode “Esmeralde”, na kružni tok kod Anđela nezavisnosti. Okružen modernim futurističkim zdanjima, prodavnicama svetskim brendova i jednom proslavom petnaestog rođendana, pokazao nam je put ka najvećem parku zapadne hemisfere – Ćapultepeku.

Dok šetamo kroz prelepi park i razgledamo tezgde sa suvenirima, vazduh postaje sve čistiji. Kafić-biblioteka pored jezera po kome plove čamci ispunjeni dečjim smehom, pravo je mesto za popodnevnu kafu, odmor pred obilazak Muzeja antropologije, najveći i najposećeniji muzej u državi. Posle kontrole tašni i detaljnog pretresa odeće, ušli smo u klimatizovani hol, koji nas je rashladio spoljne vreline. Onda smo opet izašli napolje, u atrijum sa “kišobranom” na sredini. Isprskani kapljicama vode ušli smo u carstvo Asteka i Maja, u oživeljene prašume i sale sa kamenjem moći. Mel Gibson je oživeo misteriozno nestalu civilizaciju, a ja sam u ovom momentu šetala kroz scenografiju Apokalipta. Astečki kamen sunca, statua boga Kecakoatla, maketa Velikog hrama i Teotihuakana,  izložba Palenke imaju čarobnu moć da zaustave vreme u vama.

Vreme je već bilo da idemo u nabavku u “Seven/Eleven” i vratimo u hostel, na terasu kojom se završavaju večeri i počinju jutra u Meksiko Sitiju. Sutra će nas buditi zvuk sirene kombija koji će nas voziti do Kojoakana i “Casa Azul”- muzeja legendarne Fride Kalo i na ručak uz marijače u Soćimilko. San se opet poigravao sa mnom, obaravši me u krevet već oko 22h. Preskočivši prvu prepreku, ostala sam u budnom stanju  i već sutradan je džet-leg pao u zaborav. Još jedno “Dobro jutro, lepi grade” uz prve zrake sunca na terasi i café con leche.

19/06/2016 Meksiko Siti, Meksiko

Save

Save

Save

Save