Posted in Napulj - O sole mio

Napulj – O sole mio

Napulj – O sole mio Posted on October 10, 2017

Ma n’atu sole
Cchiu’ bello, oi ne’.
‘O sole mio

Lagani zvuci decenijama planetarno popularne pesme klasične muzike (od 2002. godišnja naknada za nju okvirno iznosi 250.000 dolara), uvode me u Napulj, grad u kome je nastala 1898.godine. Počela sam da je pevušim kao Juri Gagarin, kada je 1961.godine postao prvi čovek u kosmosu.

“Vedi Napoli e poi muori (videti Napulj i umreti)” čuvena izreka koju mnogi prepisuju Geteu, bila mi je motiv dolaska u prestonicu regije Kampanije, grad u kome je nastalo najpopularnije jelo današnjice – pica, grad u kome ne postoje pravila u saobraćaju i grad kojim upravlja organizacija moćnija od Cosa Nostre – Kamora. Nikada nisam više bila upozoravana da vodim računa o bezbednosti, nego pred ovaj put: nemoj nositi nakit, ne idi u Špansku četvrt, ne kreći se noću po starom gradu, oprezno prolazi pored železničke stanice, u vozu čvrsto drži tašnu…

Od ulaska u ALIBUS, neku vrstu shuttle-a od aerodroma do glavne železničke stanice “Garibaldi”, već sam počela da osećam energiju italijanskog juga, ali ni najmanje strah od džeparoša, na koje upozoravaju čak i plakati u busu. Prodorni zvuk sirena, kolone izgrebanih i ulubljenih automobila, vespe koje se provlače između njih, rastrčani pešaci i semafori čija svetla niko ne poštuje, par kilometara pretvaraju u polučasovnu vožnju. Izašle smo na glavnom železničkom čvoru Napulja i odmah imale priliku da se “upoznamo” sa uličnim prodavcima naočara za sunce, novčanika i tašni, sa pekaricama punih slatkih kroasana i sicilijanskih aranćina, old-school picerijama, đelaterijama i malim ribljim pijacama. Žamor napolitanskog dijalekta pratio nas je do Porta Capuana, antičke kapije grada. Odatle smo ušle u kaldrmisanu Via Tribunali, jednu od glavnih ulica starog grada. Preteški bekpek, fotoaparat i tašna, nisu me usporavali. Usporavao me je ritam ulice, detalji koje nisam želela da propustim – prodavnice sa pola asortimana ispred ulaza, prolazi sa parkiranim motorima, veš koji visi sa malih terasa, patike i plišane igračke okačene na žice između zgrada, crkve na svakom trgiću (u gradu ih ima ukupno 448) i naravno sedište biskupa, Duomo koji datira iz 14.veka. Već su svi uveliko pili kratki espreso i jeli neko slatko testo, gestikulirajući uz svaku izgovorenu reč. Kapljice znoja slivale su mi se niz leđa dok sam se popela u Hostel Pizza. Dočekalo nas je neprijatno iznenađenje – nije bilo vode. Renovirali su zajedničko kupatilo i nezgoda je naišla kada i mi. Međutim, zahvaljujući snalažljivom osoblju, topla kupka je bila spremna u nekom apartmanu u istoj zgradi.

Sveže i mirišljave istrčale smo u napuljske uske kaldrmisane uličice i pohitale u najstariju piceriju na svetu – Antica Pizzeria Port` Alba otvorenu 1830.godine (prva tezga je postavljena 1738, kao što piše iznad ulaza). Naručile smo čuvenu margaritu, picu nazvanu po kraljici Margariti Savojskoj, supruzi kralja Umberta I. Ova pica sa  suvim, zapečenim krajevima svojim bojama predstavlja italijansku zastavu: zelena od bosiljka, bela od mocarele i crvena koju stvara paradajz-sos. Zauzele smo klupicu na trgu Belini, jele picu i zalivale je pivom Peroni. Jagoda je ponavljala kako joj se ne dopada, a ja sam uporno tvrdila kako jedemo istoriju. Za razliku od picerije između kapije Alba i trga Dante, u kojoj nema redova, za najpopularniju “ustanovu” u kojoj se pravi svetski kulinarski brend – Da Mikele  čeka se red i više od pola sata. Džulija Roberts je kao Liz Gilbert u “Jedi, moli, voli” upravo ovde ispunjavala svoju misiju uživanja u italijanskoj kuhinji. Picerija je u vlasništvu stare napuljske porodice i u njoj se služe samo dve vrste pice – Marinara i Margarita.

Izašle smo na nekadašnji Pijačni trg, pun starih knjižara i obgrljen Foro Carolino sa statuom Dantea Aligijerija u centru, čuvenog pisca zbog koga je trg promenio ime. Glavnu šoping ulicu Via Toledo, ostavile smo za kasnije. Sad smo imale energije da se popnemo na vrh brda Vomero, do dvorca Sant` Elmo. Ali samo uspinjačom… Inače, napuljska uspinjača je jedna od najdužih na svetu, ali i najprometnijih, jer godišnje preveze više od 10.000.000 ljudi. Karta u jednom pravcu košta 1,1€, ali ako imate vremensku kartu za prevoz, možete i nju iskoristiti (single ticket-90min košta 1,6€).

Došle smo samo blizu dvorca i umesto platoa, našle smo vidikovac sa identičnim pogledom na grad i moćni Vezuv iznad njega, vidikovac za hedonizam sa kafom, aperol-špricom i tapasima na italijanski način. “Renzo and Lucia” na ulazu imaju dve čaše šprica, pića bez koga se ne može zamisliti izlazak u Italiji. A iza njih nepregledno prostranstvo, trećeg po veličini grada na Čizmi. Odmah ispod nas su ozloglašena Španska četvrt i Spaccanapoli. Istorijski centar grada pod zaštitom UNESCO-a, sa svojim 1700 hektara najveći je stari grad u Evropi. Vidim najgušće naseljenu vulkansku regiju na planeti sa oko 4 miliona stanovnika kako drhti pod nepredvidivim Vezuvom koji je u svojoj erupciji 79.godine sa mape sveta izbrisao Pompeju, Herkulaneum i Stabiju. Poslednja erupcija desila se 1944.godine i od tad mirno spava iznad ogromne napuljske luke, dok se mnogi pitaju da li se zavetovao na večnu ćutnju ili je to samo privid.

Silazile smo niz stepenice, prolaziši pored starih oronulih fasada i kuća obraslih vinovom lozom sa satelitskim antenama na krovovima, dok nismo došle do korzoa Vitorija Emanuela, ujedinitelja po kome u svakom italijanskom gradu neka ulica nosi ime. Imale smo dve opcije: da nastavimo stepenicama pored beskučnika, špriceva, mokraće i izmeta ili da uđemo u uspinjaču jednu stanicu do Montesanto, “otmenog” dela Španske četvrti. Neću napisati da li smo bile kukavice ili nepromišljeni superheroji, bitno je da smo se već nekoliko minuta kasnije šetale kroz ulice pune suvenirnica sa dresovima lokalnog fudbalskog kluba i slikama najveće zvezde u njegovoj istoriji – Dijega Armanda Maradone. Napoli je osvojio Kalčo 1987.godine i na groblju se pojavio veliki transparent s natpisom „Mrtvi, ne znate šta ste propustili“. Potpuno u stilu jednog od najboljih fudbalera svih vremena.

Via Toledo nas je odvela do najvećeg gradskog trga – Plebisćito. Sa jedne strane trga je crkva sa kolonadama San Frančesko di Paola, a sa druge Kraljevska palata, nekadašnja rezidencija burbonskog kralja. Otkud ovde kraljevska porodica? Naime, nakon pada Zapadnog rimskog carstva Napulj je postao glavni grad istoimene kraljevine (inače jedini grad na svetu pored Jerusalima u takvoj situaciji) i kasnije u 19.veku u uniji sa Sicilijom, postao prestonica Dve Sicilije. Tu titulu nosio je do ujedinjenja Italije 1861. godine. Jagoda i Jelena su htele da ožive legendu i pokušale da zatvorenih očiju prođu između dva konja, kao što su nekada osuđenici činili kako bi bili pomilovani od strane kralja. Dok hodam pored njih kao da i dalje čujem zvuke koncerata Maroon 5, Elton Džona i Brusa Springstina. Svetla Gran Caffé Gambrinus podsećaju na sve umetnike koji su uz miris mora i izmiksovane zvuke ulice tražili inspiraciju u periodu Belle Epoque.

Već je boja neba potamnela i mesec je izvirivao iza Vezuva, kada smo izašle na obalu Tirenskog mora. Sa leve strane mahao nam je aragonski Castel Nuovo, a sa desne nas je put vodio do Castel dell Ovo, usidrenog na samom doku. Odavde Napulj nije ličio na sebe. Kao da je sirena Partenopa svojom čarolijom stvorila svet bajke: miris ribe sa uličnih tezgi zamenio je miris skupih francuskih parfema, stare oronule fasade i veš na žicama smenile su rezidencijalne zgrade sa otmenim cvetnim balkonima, strme kaldrmisane ulice pretvorile su se prohodne avenije. Spomenik sireni koja je preživela Odisejev bes i nasukala se u Napuljskom zalivu nalazi se na trgu Sannazaro, na kraju rivijere Chiaia, nedaleko od luke pune jahti i par restorana sa vrhunskim specijalitetima od morskih plodova. Možda u ovoj legendi ima i malo istine, jer zaliv zaista ima oblik ženskog tela.

Pored pice i paste sa plodovima mora, u Napulju za večeru možete naručiti bilo koju ribu i salatu kapreze (paradajz sa mocarelom), a za dezert baba kolač natopljen rumom i limunom. Nikako nemojte naručivati kafu posle 6, jer će vas svi čudno pogledati. Punih stomaka već ste spremni za nove pustolovine u gradu u kome su snimani Sopranovi. Opušteno veče je preporučljivo provesti na trgu Belini stojeći za barskim stolom uz čašu šprica ili flašu piva.

Sutradan smo obišle deo Amalfi obale i modenski Sorento, oazu limuna. Taj dan svog života ostavljam za neku drugu priču, jer se lepota ne može ukratko opisati. Kako smo već narednog dana planirale trajektom do Kaprija i izvisile zbog cene karte od 42 evra, ostale smo pri stavu – tourists of the day. Sele smo kod Novog zamka u Sightseeing bus i dve linije izvozali za 23 evra. Neke lokalitete sa linije A sam već provukla kroz tekst, dok nas je plava linija provozala uz more, kroz četvrt Posilipo, pored masivne palate Donja Ane i fontane del Sebeto, do Vergilijevog parka, poluostrva Nisida i stadiona FK Napoli – San Paolo (po kome i ulica u kojoj smo smeštene nosi naziv).

Napustile smo bus na stanici Marechiaro, odakle se pruža pogled na “Dedinje Napulja”, prelepe vile uz more. Pratile smo stazu pored vikendica i došle do arheološkog parka Pausilypon. Videle smo plažicu i malu hipi-komunu koja se kupa i uživa na suncu. Međutim, onoga zbog čega smo došle nije bilo. Međutim, iza stene nazirale su se stepenice i iza ograde je virila Gaiola. Velikodušni čuvar nas je pustio na minut da uđemo i izbliza pogledamo dva ostrva spojena mostom, jer smo se pojavile na kapiji tri sata nakon zatvaranja lokaliteta. Nekada je bila poznata nao Euplea, na njoj se nalazio mali hram i naseljavali su je eremiti (monasi). Iza ovog minijaturnog ostrva protezalo se veće Proćida, poznata po svojim pastelnim bojama fasada koje ukrašavaju razglednice Napulja i najveće – Iskija, vulkansko ostrvo na kome je sniman “Talentovani gospodin Ripli“.

U nekom trenutku počela je najavljivana kiša, ali mi smo ubrzo ušle u kabrio-bus kome su navukli krov, pa nas je voda prskala samo sa strane. Tako čitavih 10 minuta. Dovoljno da odmorimo i ručamo na Piazza del Gesu Nuovo u restoranu O`Munaciello. Na sredini trga nalazi se obelisk dell`Immacolata, poslednji izgrađen od tri spomenika te vrste u gradu. Zgradice išarane grafitima, sušena paprika iznad ulaza u prodavnice delikatesa, butici kožnih tašnica, nagurani jedni uz druge, mamili su nas da ih redom obilazimo. Ulična svetla su već obasjala Via Toledo kada smo shvatile da nismo obišle najpopularniji muzej u gradu – Muzej arheologije sa najvećom zbirkom eksponata iz gradova uništenih apokaliptičnom erupcijom Vezuva. Drugi vrhunski muzej Kapodimonte, bukvalno smo ogrebali, ušavši samo u dvorište. Ticijan i Karavađo će nam oprostiti ovaj put.

Ujutru kada smo sa spakovanim torbama išle ka aerodromu, beležile smo mesta koja nećemo propustiti pri sledećoj poseti. U Napulju nema fontane di Trevi da baciš novčić i poželiš da se vratiš, ali ima energije koja ti ne dozvoljava da je osetiš samo jednom u životu. Arrivederchi Napoli, ma retornero…

04/10/2017 Napulj, Italija