Posted in Krivudava avantura kroz Rumuniju

Krivudava avantura kroz Rumuniju

Krivudava avantura kroz Rumuniju Posted on August 26, 2017

Naše mračne devedesete bejahu još mračnije za susede “s one strane Dunava“. Posledice Čaušeskuovog režima izazvale su ekonomski sunovrat, a jeftina radna snaga koja je dolazila u Jugoslaviju bila je sinonim za siromaštvo Rumunije. Njeni stanovnici su etiketirani kao prosti građevski radnici, koji imaju čuvene šare na rukama od sunca. Danas, posle dve decenije, Srbi nisu odbacili predrasude i smatraju da je sa druge strane severoistočne granice još uvek neka zemlja blata, romskih konja i mečki ispred čerge. Dragi moji zemljaci, pružite sebi šansu i saznajte gde možete provesti vikend za malo para, a da to nije šoping tura u Iulius Mall ili Timisoara Shopping City!

Jutra posle Beer Fest-a oduvek su mirisala na alkoholna isparenja i nisu se baš mogla nazivati jutrima. Nakon deset godina posećivanja Kališa i Ušća, jedno jutro je bilo potpuno drugačije. Umesto bleje ispod Brankovog mosta ili u najgorem slučaju prelaženja istog, ovaj put je u 5 zvonio budilnik. Već nakon pola sata bila sam u autu sa četvoro ljudi i brzinom preko 120km/h hitala ka crvenom jutarnjem suncu i vršačkim vinogradima koji uplivavaju u granicu. Nakon pečata Vatin/Moravica, ušli smo u zemlju koja, po jednoj od teorija, nosi ime „večnog grada“. Prva stanica – doručak u Temišvaru: kiš sa pečurkama i kapućino u kafiću nežnih boja i modernog dizajna, meki za blogerske fotke na Instragramu. Motam u glavi film sedam godina unazad i sećam se Trga pobede pokrivenog snegom, zgrade Opere popularne iz doba Revolucije kada je 20.decembra 1989.godine ispred balkona bilo 40.000 ljudi i statue Lupoaicei, koja predstavlja poklon iz Rima. Rumuni ponosno ističu da su potomci starih Rimljana stoga i ne čudi što u Temišvaru možete videti Kapitolsku vučicu koja je po čuvenoj legendi dojila Romula i Rema.

Grad se još nije umio, a mi smo već nastavili ka Huneodari. Niste nikad čuli za to mesto? Da budem iskrena, nisam ni ja do momenta kreiranja novog neobičnog itinerera. Huneodara je mesto u kome se nalazi najveći rumunski zamak koga je sagradio Janoš Hunjadi, iz srpskih narodnih pesama poznatiji kao Sibinjanin Janko, slavni hrišćanski vitez proslavljen u borbama protiv Turaka. Oslobodio je Beograd 1456.godine, razboleo se od kuge i preminuo u Zemunu, ali je ostao besmrtan u srpskoj istoriji… Toliko da Milenijumsku kulu, simbol Zemuna koji je čak dospeo na reklamu za Huawei, mnogi lokalci pogrešno zovu Kula Sibinjanin Janka (iliti Kula Gardoš). Upravo je gledam uzvodno sa svoje terase, pa odoh u digresiju. Vraćam se u nedelju, 20.avgust, ispred zamka Korvin.

Tog dana održavao se Festival srednjovekovne tradicije, pa sam iskoristila priliku da posetim selo iz 15.veka sa vešalima, vitezovima, pasuljem u kazanima. Iza sela virio je gotički zamak, do koga se moglo doći jedino autentičnim srednjovekovnim mostom preko rečice Zlasti.

Unutrašnje dvorište kao iz scenografije “Igre prestola”, dvorane sa zastavama, vitraži, tajni prolazi, samice, bastioni potpuno su me oduševili, ali nisu ni delom interesantni poput priče da je Brama Stokera ovaj zamak inspirisao za roman o Drakuli. Istina je drugačija, ali lepo je maštati. U krajnjem slučaju ni Vlad nije zaista grof Drakula… Čak postoji teorija da je Nabijač (popularni nadimak Vlada Cepeša) bio zarobljenik Janoša Hunjadija sedam godina i to upravo na ovom mestu da bi mu nakon toga posatao saveznik. Napuštamo tipična istorijska nagađanja i nastavljamo do Sibinja.
*cena ulaznice u zamak Korvin za odrasle je 25 leja (oko 5,5e)

“I got no roots” pretvorena u “I got no roofs” zbog otvorenog krova, nosila nas je do šarmantnog rumunskog grada u kome su Nemci ostavili svoj pečat kroz kulturu i arhitekturu. Ugostio nas je hotel ili više Versaj sa ornamentima Luja XIV u samoj pešačkoj zoni, nadomak Piata Mare, trga okruženog šarenim kućicama germanskih imena: Casa Haller, Casa Lutsch, Casa Weidner-Reussner-Czekelius. Iza trga, pijaca sa ručnim radovima, pa stepenice, prolazi, luteranska crkva, Most laži… Kad smo kod laži, najbolje da napišem istinu pre nego što pročitate legende. Što više gradova upoznajem, to manje obilazim turističke tačke. Više uživam u kafi, lokalnoj hrani, legendama koje kruže i ponašanju stanovnika. Pokušavam da udahnem delić svakodnevice tog mesta, umesto što ga posmatram kroz prizmu turističkih atrakcija. Dok sam razgledala tezge sa sirom i turšijom, oduševila sam se lakoćom hoda preko mosta ukrašenog cvećem. Ti pokreti su dovoljno govorili o odsustvu stresa i jednom opuštenom stilu života.

Lokalci kažu da ko na mostu izgovori laž, on počinje da ispušta čudne zvuke. Još surovija priča je o trgovcu sa obižnje pijace koji je uhvatio mušteriju u prevari i bacio je preko mosta. Ipak, treće šuškanje kaže da su mlade device u srednjem veku dolazile na most da upoznaju buduće supružnike i svaka koja bi slagala o nevinosti, bila bi bačena s mosta. Bolje ne izgovarajte laži u ovom gradu, jer i krovovi imaju oči (ako ne verujete, pogledajte sliku).

Preplašeni grad morao da nam pokaže idealno mesto za večeru – tavernicu sa jagnjetinom, pire krompirom i salatom od maslačka i rukole. Nazdravili smo uz Ciuc pivo u uličici starih fasada dok su krovovi posmatrali svaki naš pokret.

Ujutru me je probudilo romijanje kiše po prozoru. Popila sam kafu na terasi i već zamišljala krivudanje kroz Karpate okupane kišom. Popakovali smo se u auto i krenuli ka Brašovu. Skrenuli smo kod table Balea Lac i prošli kroz poslednje naseljeno mesto – Kartišoaru pred uspon na 2000 metara. Uspon kroz šumu, krivine, tuneli doveli su nas do odmorišta. Restoran, mini-pijaca i par suvenirnica na početnoj tački 2km  duge staze do vodopada. Moji hrabri saputnici, prkoseći kiši, samo što nisu krenuli da se spuštaju niz planinsku rečicu, počeo je obilni pljusak. Mogu slobodno reći da mi je upropastio sat i po čiliranja u restoranu, na suvom, uz kaficu, wi-fi i pogled na prirodu. Hrabrost je napustila ostatak ekipe, pa smo nastavili da ostavljamo iza sebe sulude krivine i uživamo u spektakularnom pogledu. Voda je kuljala sa svih strana, kiša, potoci, slivanje sa drveća. Nije nas to sputalo da stanemo na jednom od vidikovaca, spustimo se do kamenja i osetimo energiju prirode koju je ljudska ruka htela da obuzda.

Transfagarasan nije samo običan šumski krivudavi put, on je priča o diktaturi jednog čoveka i njegovom poigravanju sa ljudskim životima. “Put do oblaka” dug je oko 100km i počinje od mesta Kartišoara i vodi do prve rumuske prestonice, Kurtee de Arges. Njegovu izgradnju naredio je bivši rumunski predsednik Nikolae Čaušesku, koji je pronašavši planove iz šezdesetih, rešio da ideju sprovede u delo. Prvi radnici su došli na Južne Karpate u decembru 1969.godine. Četiri godine su proveli pokušavajući da probiju planine, a po nezvaničnim podacima poginulo je oko 40 ljudi, mada se sumnja u broj od oko više stotina ludi.  Cilj diktatora, poučenog uskustvom Čehoslovačke, bio je da osigura prolazak rumunskih trupa u slučaju napada SSSR-a kroz predele gde se nekada nije moglo proći ni konjima. Caušesku je odbio da put nosi njegovo ime pa je nazvan “put preko Fagaraša” ili na rumunskom Transfagarašan. Međutim, i dalje ga mnogi nazivaju “Čaušeskuova glupost”. Kada zima zakuca na vrata, put se zatvara sve do juna. Tada već hiljade ljudi čeka da dođe do najviše tačke 2034m, ledničkog jezera Balea. Sa terase restorana Cabana Paltinu, može se uživati u pogledu na scenu koja se iskrala iz Gospodara prstenova i upala na vrh Fagaraša. Na ovom mestu se zavšava žičara preko uvrnutog puta, a odmah pored nje se nalazi i prvi hotel od leda u Istočnoj Evropi https://hotelofice.ro/

Birala sam reči, kopala po istoriji, ali ne mogu ni približno opisati osećaj kada stojite na kamenu iznad vrtoglavog puta, na kiši, gledajući kroz oblake. Osećaš vetar u kostima, ali toplinu u srcu. Na ovom kamenu si deo prirode, oseti momenat.

Ručaš tradicionalnu čorbu – ciorba de burta ili neku pak jednostavniju sa kupusom i nastaviš put do Deve, jer iznad grada dominira tvrđava iz 13.veka u čijem se kamenju kriju zmije. Nisam bila svesne te činjenice, inače bih dobro razmislila o uspinjači do vrha. Lagana šetnja do rumunske zastave, pokoja fotografija sa oblacima koji stvaraju savršeno difuzno svetlo i uživanje na suncu nakon kišne avanture. Poslednja krivina bila je u Temišvaru, mestu na kome je sve počelo, samo ovaj put u smiraj dana. Divna večera, sumiranje utisaka i povratak kući bogatiji još jednim nesvakidašnjim iskustvom.

Još uvek sedim na terasi i posmatram Dunav. Pogledam desno i pomislim kako prolazi kroz Đerdapsku klisuru praveći prirodnu granicu naše i ove divne zemlje u kojoj se i  uliva u Crno more, kod Konstance. Pre mnogo godina pružila sam šansu Rumuniji da me očara i Brašov je to učinio. Sada sam pustila da me razoruža, ne treba ni da opisujem u kojoj je meri uspela. Izvini Dunave, počinjem da tonem u san. Ujutru ćemo piti kafi na Adi Huji i maštati o novom putovanju u Rumuniju.

Powered by http://www.jungletribe.com/sr

20/08/2017 Sibinj, Deva, Transfagarašan/ Rumunija

Save

Save

Save