Posted in Kolmar-šareni svet bajke

KOLMAR – ŠARENI SVET BAJKE

KOLMAR – ŠARENI SVET BAJKE Posted on December 4, 2016

Zima je počela da se uvlači pod rukave kaputa, da steže nožne prste i golica nos i uši. Svetleći irvasi, džinovski pokloni i raskošne jelke okupirali su grad. Praznična groznica prisutna je u dahu vetra i mističnoj jutarnjoj magli. Nedeljno popodne provodim sklupčana uz radijator, koristeći mrvu slobodnog vremena da isplaniram, ovaj put svoje, novogodišnje putovanja. Internet je prebukiran fotografijama najlepših evropskih gradova, ali samo jedna slika istupa iz gomile. Posetila sam ga pre skoro dve godine, u neko sasvim drugo godišnje doba i shvatila da mu nisam posvetila ni jedan jedini red svog mrežnog dnevnika. Pravo vreme je da tu grešku ispravim.

Kada je Branko Kockica pevao “Tamo su kuće od čokolade, prozori su od marmalade”, iako mala da mi ni školska klupa nije bila u najavi, mislila sam da takav svet ne postoji. Bockao nas da maštamo, da kreiramo za sebe idealni kutak carstva u kome caruje drugarstvo. Ta država mašte ostala je u nekoj prašnjavoj fiokici mog detinjstva, sve do momenta kada sam prošetala ulicama Kolmara. Ivica nije bio sa mnom, inače bih zaista pomislila da će nas zla veštica oteti dok grickamo zidove čokoladne arhitekture.

Cela pokrajina Alzas, koja se nalazi na tromeđi Francuske, Švajcarske i Nemačke, izgleda kao da je upala u paletu Pabla Pikasa. Osetan je jak uticaj Nemačke kroz “pan de bois” ili arhitekturu polu-drvene građe i fasade različitih boja. Uz uske ulice, kanale, šarmantne tematske kafiće i rasute saksije cveća, Strazburov “mlađi brat” nas vodi do Male Venecije. Pomalo uobražena od brojnih naslovnih strana kao jedna od najlepših evropskih četvrti, La Petite Venise nije ni obratila pažnju na novu grupu turista koja je jedva našla dovoljno stolica u La Krutenau. Naručili smo Tarte flambée, tradicionalni alzaški specijalitet nalik pici i po čašu vina. Čavrljali smo ne znam više o čemu i zamišljali sebe kao turiste za 30-40 godina, kao galantne deke i otmene bake, kakvih je u Kolmaru bilo najviše. Bekpek će otići u penziju, a kofer sa četiri točkića plakaće za novom turom.

Bulevar Marsovih polja već je uveliko olistao, Fontana Bruat prštala po parku, a katedrala ili crkva Svetog Martina se čepurila na prolećnom suncu. Pored svoje lepote, ovaj grad se može pohvaliti jednim svojim stanovnikom za čiju skulpturu je ceo svet čuo. Frederik Ogist Bartoldi je dizajnirao najčuveniji statuu na svetu – Kip slobode u Njujorku. U njegovu čast na periferiji Kolmara nalazi se replika dela Sloboda obasjava svet (kako se u originalu zove). Zvanična priča da je skulptor statui dao lik svoje majke, u poslednje vreme nailazi na osporavanja. Postoje teorije da je vajar preuzeo lik brata po obiliku obrva, usana i nosa, ali nisu naišle na pozitivne kritike. Obilazim Bartoldijev muzej i saznajem da je on projektovao svetionik koji je trebalo da stoji na ulazu u Suecki kanal u obliku Egipćanke sa bakljom slobode u ruci. Ne mogu reći da nisam ostala zatečena činjenicom da je simbol američke slobode bio namenjen Egiptu. Kako je Ismail-paša bankrotirao, Bartoldi je otplovio za SAD i ugledavši Bedlovo ostrvo, našao rešenje za svoju Damu. Legendarna Statua slobode je otvorena 1886.godine i od tada predstavlja simbol najmoćnije zemlje sveta.

U majušnom carstvu niskih kuća, ne može se naći mesto koje je zaduženo za panoramu. Ali na uglu Rue des Marchands i Grand Rue naišla sam na balkon koji se mogao koristiti u svrhe vidikovca. Kada sam se pópela, shvatila sam da je upravo na tom mestu nastalo bezbroj onih divnih fotografija što se prodaju na Stocksy-ju i Shutterstock-u za čak više desetina dolara. Oko sebe Videla sam balkone sa muškatlama, grbove kuća, suvenirnice sa plišanim rodama, ukrase u obliku srca, džakove sa mašnama i lokalce koji ruku pod ruku šetaju svojim mirnim gradom.

Čujem kako se svi pitaju otkud rode?! Lokalna legenda kaže da rode lete oko kuće kada je beba “na putu”. Kada se beba rodi, roda odleti do podzemnog jezera gde su duše mrtvih i povede jednu na reinkarnaciju. Roda upeca bebu, umota je i odnese kući. U pitanju su verna stvorenja koja se uvek vraćaju istim gnezdima. Posle migracija u toplije krajeve, najčešće Južu Afriku, najpre se vraćaju mužjaci da pospreme dom pre dolaska supruga.

Usput sam saznala da, pored roda, iz ovih krajeva potiče i uskršnji zeka. Alzaški zeka je još u 17.veku donosio šarena jaja za najveći hrišćanski praznik. Počinjem da gubim dodir sa realnošću. Trljam oči i pijem kafu, ali ništa se nije promenilo.

U dva dana boravka u trećem po veličini gradu Alzasa, prolazim po ko zna koji put istom ulicom, a njome se šetaju drugi likovi: Crvenkapa sa korpom punom voća, Pepeljuga gubi cipelicu, Snežana ruča sa patuljcima, Zver drži za ruku Lepoticu, Bambi vežba na veštačkom klizalištu… Ne preostaje ti ništa drugo nego da se zapitaš se da li si zalutao u neki lavirint detinjstva ili bajke zaista postoje?! Kolmar je bajka, čudesni šareni svet naših predškolskih dana. Branko, sad znam da postoje kuće od čokolade…

01/05/2014, Kolmar, Francuska