Posted in Kako preživeti noć na pustom aerodromu - Dizeldorf

Kako preživeti noć na pustom aerodromu – Dizeldorf

Kako preživeti noć na pustom aerodromu – Dizeldorf Posted on January 27, 2017

Škripi pod nogama. Teškim koracima opirem se košavi i ostavljam iza sebe tragove u nepregledom belilu. Za sve je kriva zima i njen prvi sneg koji je pao tek posle Nove godine. Toliko su čekali svojih pet minuta u vremenu globalnog zagrevanja, da nas ošamare svaki put kad promolimo noseve napolje. Ne dam se… Hodam i sortiram rečenice po nekim folderima u glavi. Na ove sam zalepila stiker “Dizeldorf”. Čim se dokopah toplog stana, vrele šolje čaja i mekanog ćebenceta, sedoh ispred lap-topa i počeh retrospektivu ekspres novogodišnjeg putovanja ili što bi narod rekao “Brže kući nego od kuće”.

Bejaše to naizgled sasvim običan put i sve, samo ne obično, društvo. “Ekipa za avanturu”, kako bih je alegorično nazvala, spremna za prvi doček Nove godine za svoj groš, posle skoro decenije radnih. Jeftine aviokarte (Niš-Dizeldorf 9,99 evra povratna), odličan smeštaj (Novum Hotel Flora) i eto nas na granici sa Holandijom. Baš, baš na granici, jer aerodrom Weeze ili Vece (kako bar ja čujem germanski izgovor) se nalazi na oko 80km od Dizeldorfa, okružen šumom i beznađem. Upravo smo na tom mestu proveli noć, jer smo nakon dugog zadržavanja na imigracionom, kao i spasavanja mog bekpeka iz “kandži” pokretne trake, zakasnili na poslednji shuttle bus. “Ljubazna” službenica na informacijama nas je izignorisala za taksi. I pored mnogo iskustava sa sličnim problemima na turama, nismo uspeli da nađemo drugo rešenje osim čiliranja na aerodromu do jutarnjeg busa. Kad me ljudi pitaju šta smo radili sve vreme u hangaru izolovanom od sveta, sa jednom kutijom plazme i aparatom za kafu (ali bez kovanica kod sebe), bez kreveta i grejanja, ne mogu se setiti pravog odgovora. Onda pogledam u telefon i nađem “notes” koju sam kuckala upravo te noći, smarajući se dok ostali pokušavaju da utonu u san:

“Flešbek iz kultnog domaćeg filma “Ko to tamo peva”, neki simptomi šifrovanog ludila kod putnika za jug, picerija bez pice u Sokačetu, sablasni hotel “Ambasador” (koji se nekada šepurio na trgu svojom lepotom i predstavljao simbol Niša) preko puta pekare sa svežim pecivom u popodnevnim časovima i selfi ispred Ryan Air-ovog boinga, nagovestili su deža-vu svih ludih priča kroz koje smo zajedno prošli. Nakon niza već pomenutih događaja koji su nas ostavili usred ničega, vreme provodimo vrzmajući se po hangaru zaleđenom na minus 4, tragajući za nekim toplijim mestom i u listanju svih mogućih online časopisa. Da li da počnem da učim nemački ili nađem posao na aerodromu pitala bih Toma Henksa, jer svet u kome smo sada više podseća na film “Terminal”! Sat pokazuje 5, budi se nada da je bus možda već parkiran ispred zgrade. Nos mi proviruje kroz jutarnji mraz i vidim zeleni bus na peronu 1. Trčim do Nemca sa kapicom koji ispija prvu gutljaj jutarnje kafe i molim ga da uđemo. Kaže da može u pola 6. Pola sata je mizerna brojka u odnosu na prethodne sate. Ulazimo u bus i tonemo u san. Bude me svetla prelepog grada, tuneli, bulevari, parkovi. Utrčavamo u S-bahn nakon mog gubljenja karte za prevoz, presedamo na U-bahn i stižemo ispred hotela. Čekiramo se u apartman iz snova, van svih naših low cost varijanti. Topla kupka i još topliji krevet bacili su me u kratak san.”

Zvrrrrr… Iskočila sam iz carstva snova, spremila se i krenula u Lidl. Trotoar je bio pust, a kolovoz pun. Zahvaćeni novogodišnjom euforijom, svi su išli u nabavku za najluđu noć. Pretraživajući heštegove na Instagramu, naletela sam na zanimljive satove u uglu parka Volksgarten, Polje vremena “Zeitfeld”. Satovi na dugim šipkama simbolično predstavljaju rast biljaka i njihovo cvetanje i poručuju da sve ima svoje vreme. A moje vreme u Dizeldorfu je kraće od planirano kratkog, stoga moram pa prođem ispod podvožnjaka kroz tihe ulice do najpoznatijeg nemačkog marketa. Nakon kupovine “svega što treba i ne treba”, sa teškim kesama koračala sam pored reke Dizel, po kojoj je grad dobio ime. Svojom veličinom više podseća na kanal, skriven stablima listopadnog i krošnjama zimzelenog drveća od kompleksa zgrada i bučne ulice. Nailazim na savršeno uređeno dvorište zgrade “napadnute” Deda Mrazovima: trava u prolećnom zelenom ruhu, barokne klupice i pokloni oko prefinjene jelke. Ko kaže da odlazak po hleb ne može biti mala turistička ruta?!

Stomaka punih egzotičnog doručka, skupa smo krenuli do centra grada, uživajući u arhitektonskim zdanjima. Jedan natpis skrenuo nam je pažnju – “Rakija bar” tabla na srpskom. Znali smo da ovde ima dosta stanovnika sa naših prostora, ali nigde nismo mogli da pronađemo podatak koji ide u prilog iskustvu da na svakom koraku čujemo maternji jezik. Pored Balkanaca, Dizeldorf je poznat kao grad u kome živi najveća zajednica Japanaca u Evropi, što dokazuje četvrt u blizini glavne stanice ispunjena radnjama, marketima i restoranima aziijskih naziva. Ipak, ono što se ne može prevideti je ogroman broj ljudi izbeglih od rata u Siriji, koji su svojim dolaskom izmenili demografsku sliku Evrope i predstavljaju “problema broj 1” za EU. Furstenplatz sa pomalo neobičnom crkvom Svetog Antonija, trg sa plamama usred Nemačke –Stresemannplatz i sunčane strane ulica dovele su nas u srce visoke mode, ulicu prestiža, Konigsallee. U jezercetu Stadtgraben, između blještavih butika, nalazi se Tritonova fontana, nezaobilazna pozadina svih turističkih fotografija Dizeldorfa. Taj sunčani pretposlednji dan 2016.godine nije nam dozvolio da detaljno prostudiramo sniženja u mnogo jeftinijoj varijanti šoping ulice Schadow, već nas je odvukao ka Rajni u sam centar – Altstadt.

Skulpture dečaka koji pravi zvezdu – Cartwheeler izviruju iz brojnih kutaka Starog grada. Pozdravili smo i damu u belom, mladu, koja je postavljena tačno pre 10 godina na jedan od devet stubova u sklopu projekta Kristofera Pogelera. Pored nas su prolazili ljudi obučeni po poslednjoj modi, hipsteri, blogeri i poneki turista (koliko Dizeldorf nije turistički grad govori i činjenica da nigde nisam videla nijednu suvenirnicu). Prestonica Nordvestfalije definitivno je marketinški, dizajnerski i modni centar, bogati grad čiji razvoj su pospešile MNK kao što su Nivea, Henkel i Vodafon. Došli smo na obalu Rajne i zapitali se kako ovaj grad nije bar jedan od značajnijih turističkih centara: kej uz reku, sat koji pokazuje osim vremena i trenutni nivo Rajne, katedrala Svetog Lamberta, novi deo grada na drugoj obali perfektno poređanih zgrada različitih tonova pastelnih boja i naravno toranj iza koga je moderno naselje Mediahafen.

Promuvali smo se kroz prepune kafiće uz reku i došli u red za kupovinu karata. Točak se vrteo ispred nas. Ušli smo u jednu od kabina i krenuli u svet inspirativnih pejzaža za fotografisanje. Sunce je dodalo neku čarobnu notu momentu, jer je svojim nestajanjem iza horizonta pravilo spektakularnu igru boja. Malecni ljudi iz naše perspektive šetali su kroz lavirinte ulica između zgrada koje su izledale poput lego kockica. Rajna opsednuta brodovima se mirno kretala ka Roterdamu i svom mestu sastanka sa Severnim morem. Naslonila sam se na Mačkonjino rame i poželela da trenutak ne prestane nikada. Pogled sa vrha velikog točka je razglednica Dizeldorfa, neopipljivi izraz lepote modernog, ali opuštenog grada.

Nismo imali vremena za Japansku baštu u Severnom parku, ni raskošnu palatu Benrat, ni kafenisanje po ulicama četvrti Bilk. Mogli smo samo da, osim odlaska u Keln, osetimo još malo južnjačkog mentaliteta u grčkom restoranu “Kavala”, uz čorbice, girose i ne baš tako savršeni supstitut za uzo, čaj od nane. Stariji bračni parovi i njihovi prijatelji okupljali su se da proslave Novu 2017.godinu uz sirtaki. Pokupili smo kapute i ostavili ih da uživaju sa sebi bliskijim ljudima. Kupili smo vino u jedinom “drink store” koji je radio, svratili do apartmana da se presvučemo i izašli na obalu Rajne kako bismo se radovali vatrometu. Razmenili smo poljupce i iskrene želje, spakovali kofere i pre svitanja se uputili kući. Puste ulice Dizeldorfa u mraku su skrivale razbijene flaše i ostatke petardi. Točkići kofera i naš žamor bili su jedan od retkih zvukova u gradu. Sve do autobusa gde su se ljudi gurali da zauzmu mesta. Svanulo je tek pred poletanje aviona. Poslednji poljubac Dizeldorfu poslali smo sa oko 3000metara visine, dok nismo zaronili u oblake. Auf Wiedersehen, Dusseldorf!

30/12/2016 Dizeldorf, Nemačka

Save

Save