Posted in Jutarnji miris bavarskih pereca - Minhen

Jutarnji miris bavarskih pereca – Minhen

Jutarnji miris bavarskih pereca – Minhen Posted on November 15, 2017

Sumorni dan uvukao se u dorćolske ulice. Koliko god se trudila da uhvatim ono parče inspiracije koje košava baca preko krovova, nikako mi ne polazi za rukom. Ostajem štura ispred šolje kafe i tastature pune mrvica listatog testa. Ali ne odustajem. Želja da od penzionisanog turističkog vodiča postanem pisac nadjačava umor i pregršt zbrkanih informacija u glavi.

Setim se samo svih onih jutara, koje sam posle neprespavanih noći u busu provodila za mikrofonom pričajući o istoriji Nemačke od asimilacije germanskih i nordijskih plemena, preko moćnih kajzera Pruske, SS odreda u Hugo Boss uniformama i špijuna u Hladnom ratu do moderne demokratske države i najjače evropske ekonomske sile.

Dok se putnici razbuđuju uz “coffe to go” imaju prilike da uživaju u zelenim livadama oko autoputa i vrhovima Alpa negde u daljini. Najmoćnija i najveća od svih nemačkih pokrajina, Bavarska je možda i najlepša. Dvorci koje je u 19.veku gradio Ludvig II Bavarski, u istoriji poznat kao “Ludi kralj”, svojom bajkovitošću inspirisali su  mnoge umetnike. Nojšvanštajn u šumi iznad Fisena, mistično obgrljen maglom, dom je Aurore, Uspavane lepotice iz Diznijeve bajke.

Kada prođemo kružni put oko parlamenta Maksimilijanuma i tumbamo se kaldrmom preko reke Izar, već osećam miris bavarskih pereca iz pekara, kako se migolje kroz prozore autobusa i golicaju mi čula. Potiskujem glad, jer znam da me gozba čeka tek nakon obilaska centra Minhena.  Stajemo kod botaničke bašte, iza Palate pravde. Umornim koracima dolazimo do Karlsplaca, koga lokalci i dalje nazivaju Štahus po pivnici koja je postojala na ovom mestu do restauracije trga. Kao da okupamo umor u fontani ispred Karlstora, zapadne kapije grada, one koja predstavlja najstarije zidine srednjovekovnog Minhena, padamo u zagrljaj prestonici Bavarske: šetamo pešačkom zonom Nojhauzer, divimo se fasadi najveće renesansne crkve van Italije – Mihaelkirhe i klanjamo Devici Mariji, u srcu grada, na njenom trgu.

Pomazim njuškicu kopije firentinskog šarmantnog vepra Porselina i otkrijem tajnu njegovih filmskih nastupa u Hari Poteru i  Hanibalu. Dopustim celoj grupi da se slika sa glavom u čeljustima bronzanog soma ispred Muzeja lova i ribolova, pa nastavim do Bazilike naše gospe – Frauenkirhe. Njeni tornjevi od po 99m (doduše, jedan je niži za 12cm) dominiraju centrom grada, jer su upravo oni razlog zašto građevine u istorijskom jezgru ne prelaze naznačenu visinu. Zelene kupole inspirisane jerusalimskom Kupolom među stenama, jedan su od simbola grada. Svakako najlepši pogled na njih pruža se sa tornja najstarije katoličke crkve Peterkirhe, do čijeg vrha mukotrpnim penjanjem uz 299 stepenika i vodopad znoja niz lice dolazimo tek posle ručka. Sada uživamo u nastupu Glokenšpila, časovnika na velelepnoj Novoj gradskoj većnici koji prestavlja simbol borbe protiv kuge i turnir bavarskih i lotrigenskih vitezova, na kome naravno uvek pobeđuje prvi. Prolazimo ispod luka Stare većnice u kojoj je svojevremeno šef nacističke propaganda Jozef Gebels držao antisemitske govore i izlazimo na lakalnu pijacu Viktualienmarkt. Kupimo po slanu perecu i nastavimo svoj put do trga Odeon.

Kao da i dalje čujemo eho jednog od najvećih pozorišta na svetu, šapate iz Rezidencije bavaskih kraljeva iz dinastije Vitelsbah i riku lavova koju su simbol njihove porodice. Pod nogama bruje koraci Hitlerovih sledbenika u Pivničkom puču i minhenske policije koja suzbija državni udar u noći između 8. i 9. Novembra 1923.godine. Hitler pada ranjen u nogu ispred Maršalove dvorane i  odlazi u zatvor gde će napisati knjigu o svojoj životnoj borbi, knjigu sa načelima nacističke ideologije čija je prodaja punih 70 godina bila zabranjena u Nemačkoj – “Mein kampf”. Svedok surovih događaja na ulicama Minhena je i Teatinerkirhe, koja svojom izrazito žutom fasadom razvedri i najtmurnije dane. Ulazimo u Hofgarten, renasansnu baštu u kojoj svoju jutarnju kaficu piju elegantno odeveni ljudi, penzioneri igraju boćanje, a deca trče do Dijaninog paviljona jednom od 8 staza koje do njega vode. I baš tamo, u uglu, nalazi se ploča koja podseća na mirnu borbu građana bavarske prestonice, kao i njihovo neslaganje sa Hitlerovom politikom – Bela ruža.

Ludvigštrase nas je odvela do Zigestora, replike Brandenburške kapije sa lavovima umesto konja na vrhu. Tu smo skrenulu u najveći evropski park, veći i od njujorškog Centralparka – Englesku baštu. Voda žubori sa svih strana, labudovi plove po jezeru, biciklisti se trkaju, lokalci piju čaj ispred Kineske pagoda, a turisti pivo u pabu na otvorenom. Najveći avanturisti surfuju rekom Izar, a oni malo umorniji, poput nas, prave fotke za Instagram.

I došlo je vreme da naručimo tradicionalne bele kobasice sa senfom, kolenicu i mutno HB pivo u najpopularnijoj pivnici na svetu  – Hofbrojhaus. Dok uživamo u bavarskim narodnim pesmama, pričamo fudbalskim dostignućima najtrofejnijeg nemačkog kluba Bajerna i prelepom stadionu koji svetli u tri boje – Alianc Areni.  Kasnije tog dana, ulazimo u metro i idemo do nje, a posle se uputimo do starog Olimpijskog stadiona iz 1972.godine. U okviru kompleksa Olimpijskog sela nalazi se i Muzej BMW-a, giganta automobilske industrije. Ali ono što svakako prija posle obimnog ručka je šetnja pored jezera i Staze slavnih sa potpisima poznatih ličnosti u betonu, kafa sa pogledom na toranj i uspon na vidikovac odakle imamo grad na dlanu.

Uveče još jednom okružimo grad, posetimo poslastičarnice i turske “fast-food”-ove, “okupamo” se u Mc Donalds-u i vratimo u autobus za Amsterdam ili Pariz. Posle pauze utonem u san. Ne moram da bacam novčiće, da trljam šape lavova ili njuškicu Porselina, znam da ću se vratiti u Minhen. Svaki put vidim bar jednu novu stvar u glavnom gradu najrazvijenije nemačke pokrajine i uvek osećam dobrodošlicu “Willkommen, Maya”

***davno beše, sećam se ja 🙂