Posted in Dalmacija - divlji cvit Hrvatske u Igri prestola Hrvatska

Dalmacija – Divlji cvit Hrvatske u Igri Prestola

Dalmacija – Divlji cvit Hrvatske u Igri Prestola Posted on October 10, 2019

Dalmacija je hrvatski region u istočnom Jadranu koji se proteže od ostrva Rab do Bokokotorskog zaliva. Njeno lice je “lipo k`o u cesarice”, ali njena ličnost podeljena je na 4 županije između kojih vlada strašan rivalitet: Zadar, Šibenik, Split i Dubrovnik. I ova priča se sastoji od četiri dela koji nose poprilično različite emocije.

DUBROVNIK

Slike “Kraljeve luke” više vadim iz “Igre prestola” nego iz sopstvenog sećanja, jer je prošla decenija kako sam koračala Serseinom “Stazom srama”. Tada je bila poznata samo kao jezuitsko stepenište na Gundulićevom trgu. Nije Dubrovnik stekao slavu tek nakon emitovanja najpopularnije serije današnjice, ona je samo dostigla svoj vrhunac kada je HBO sa Dejvidom Beniofom i Danijel Bretom Vajsom prepoznao Raguzu kao idealno mesto za prestonicu Vesterosa. Kao jedan od deset najbolje očuvanih srednjovekovnih gradova na svetu (izvor CNN) još ranije je inspirisao producente “Robin Huda”, “Ratova zvezda” i domaćeg evergrina “Hajde da se volimo” .

Grad nosi dva imena – italijansko Raguza što znači litica i slovensko Dubrovnik po dubokoj hrastovoj šumi – dubravi. Pet vekova na ovom prostoru postojala je moćna Dubrovačka republika (1358-1808) – najznačajniji trgovački centar istočnog Jadrana. Opasan je zidinama građenim između 13. i 17. veka u odbrambene svrhe. Ako hoćete da se prošetate njima i gledate na uske uličice i more sa visine oko 25 metara, moraćete da izdvojite 200 kuna (oko 27 evra). Ako nemate novca, zaboravite ptičju i pređite na žablju perspektivu. Prođite kroz Vrata od Pila, gde će sigurno biti uličnih svirača, odmorite pored Jevrejske fontane, šepurite se Stradunom – glavnom ulicom i izađite na Staru luku. Kako biste uživali u potpuno besplatnom pogledu na grad, popnite se kod Vrata od ploča, videćete zidine, luku i ostrvo Lokrum ili grad Kart (Quarth) iz GOT.

Kako nisam izašla iz okvira zidina, ne mogu na osnovu srca grada suditi o njegovoj energiji. Međutim, centar i jeste sam po sebi filmski studio, veštački uglađen, pun turista i pozera, skupih restorana, cakum-pakum sređenih suvenirnica i prodavaca koji se svima obraćaju na engleskom. Kao da se uticaj Mletačke Republike i dalje oseća, stari grad je pandan Veneciji – pun ljudi, a pust. Parola “isprazni novčanik i slikaj se za društvene mreže” ovde uveliko “pije vodu”.

ZADAR

Sezonski let “Air Serbia”, omogućio mi je da vidim još jedan dalmatinski biser, iako nije bio na mojoj “must see” listi bisera. Za razliku od drugih primorskih gradova Dalmacije, Zadar nema “zaleđinu”. Em što se može normalno sleteti na pistu, em što se grad može neograničeno širiti. Shuttle bus-om smo došle do glavne autobuske stanice, orjentisale se po moru i krenule u jednostavnu potragu za Starim gradom. Puste ulice podsetile su nas da je nedeljno popodne. Ali zar primorska mesta imaju tu privilegiju da budu tiha usred leta?

Šetajući pored zidina, naići ćete na Zadarski most, koji spaja poluostrvo na kome se ugnezdio Stari grad sa modernim delom. U Širokoj ulici (Calle Larga) možete sesti na kafu u neko od popularnijih mesta, sa jedva 2 zauzeta stola. Istorijski fleš obasjaće vas kod Rimskog foruma gde se nalaze glavne atrakcije grada: Crkva Svetog Donata iz 9.veka i Zvonik Svete Stošije. Red suvenirnica vodi do Morskih orgulja i pesme talasa koja opija čula. Pored orgulja, nalazi se svetlosna konstrukcija poznata pod imenom “Pozdrav suncu”. Zakusku je preporučljivo napraviti u restoranu sa motivima iz filma “Kum”, jer dalmatinska plata pleni ukusima: pršuta, suve smokve, inćuni, čeri-paradajz, masline i pašteta od tune.

U smiraj dana, dok žurite na bus, ako naleti taksista, nemojte ući ukoliko ne mislite da svega jedan kilometar vožnje platite 8 evra. Jer ko ne plati na mostu, sačeka ga taksista. Primera radi: jeftinija je autobuska karta od Zadra do Šibenika.

Prolazili smo table za Benkovac i Biograd na moru, ušli u Vodice i iskrcali se na Šibenskom mostu, ispred hotela “Panorama”. Mesto gde se Krka uliva u Jadransko more, spektakularno je ukrasio most koji se previjao preko litica i utapao u boje zalazećeg sunca. U pozadini virile su tvrđave opkoljene zgradicama i nekoliko starih solitera. Tabla “Grad Dražena Petrovića” potvrdila nam je da smo na teritoriji Šibenika.

 

ŠIBENIK

Padala je kiša. Ne letnji pljusak, već ona dosadna što ne naslućuješ kada će prestati. Izašli smo iz zaklona i otrčali do Rive, na kojoj jedan pored drugog, kao vrapci na grani, restorani dočekuju svoje goste.

I već se desio klik. Trenutak kada prosto osetiš ili ne osetiš energiju. Šljapkanje po barama, mokri osmesi, mnoštvo glasova i šum mora – dobrodošli u Šibenik. Glasove moram naglasiti, jer Dalmatinci nisu baš tihi kada pričaju, što daje posebnu draž ovakvim mestima.

Kraci hobotnice uvijeni u lokalnu pršutu (dalmatinski pršut) sa blitvom i krompirom su specijalitet koji se sam od sebe naruči čim zauzmeš mesto za stolom. Namerno nisam napisala krompir s blitvom, jer u ovim jelima je obrnuta proporcija – više ima blitve nego krompira. Gledam decu koja ne znaju koji ukus sladoleda da izaberu u poslastičarnici  kod Bobana (vlasnik je bivši fudbaler Zvonimir Boban). Kada je crna čokolada zamirisala pored mene, znala sam da nagon hedonizma to neće odoleti.

Penjanje, silaženje, provlačenje kroz lukove dovelo nas je do Gvozdene banke Bravosa ili u realnom svetu Katedrale Svetog Jakova. Kako bismo ugrabile najlepši pogled, popele smo se iznad Gradske većnice. Dole su se ljudi fotografisali, šetali držeći se za ruke, ručali u najprestižnijem restoranu “Pelegrini” koji je okićen Mišelinovom zvezdicom.

Obrnule smo još jedan krug ili kako bi se ovde reklo “napravile đir”, kako bismo videle sve manje i više skrivene kutke ovog šarmantnog grada: manastir Svete Luce, kapar koji viri iz zida pravoslavne crkve, patike najpoznatijeg stanovnika grada, nekada slavnog košarkaša Dražena Petrovića oblivene u bronzi, lokalnu pijacu sa menjačnicama gde se nudi najbolji kurs, bivši Dom JNA – prelepu biblioteku “Juraj Šižgorić” i crkvu Svetog Frane.

Nema osobe koja nije odrasla u Dalmaciji, a da ne zna za kompleks “Solaris”. Kako sam izbacila Instastory, ljudi samo pišu kako su tu provodili najsrećnije trenutke detinjstva. “Amadria park” sastoji se od kampa, akvaparka, “En Vogue Beach Club”-a za kardašijanske zabave, dalmatinskog etno sela, lepih plaža prekrivenih ležaljkama i suncobranima (50 kuna dan) i 5 hotela: Ivan, Andrija, Jure, Jakov i Niko. Još bih dodala i najbolju kolekciju sladoled-korneta koje sam u životu videla.

Znam da provlačim hranu kroz svaki pasus, ali gastronomija je jača strana Dalmacije. Tu nikako ne smem da izostavim škiljune (inače ih zovem škiljci) – retku vrstu kozica koja živi u Raslinskom zalivu. Služe ih u konobi “Porat” u Zatonu, gde se hvale činjenicom da su ugostili i slavnog Mihaela Šumahera. Ako je Šumi jeo škiljune, ješću ih i ja. Rekoh i pojedoh. Krasne li zakuske.

 

SPLIT

Prvi susret sa Splitom je okarakterisao bilbord “U Splitu si i boli te pipi”. Da li je to moto grada ili samo škakljiva reklama?! Dovoljno da se opustiš i uživaš.

Stranci su prosto preplavili grad plešući u ritmu festival “Ultra”. Ostave za stvari na stanici su bile pretrpane koferima, a taksisti samo trljali dlanove prevozeći mlade Evropljane željne ludog provoda. Dok smo čekale “ultrašicu” iz Kotora, sele smo u staničnu birtiju na kaficu osveženja posle migoljenja kod Trogira i stidljivog ulaska u sam centar grada. Sinonim za ovaj dan je gužva.

Najpre smo izbile na Rivu, do koje svi puevi vode. Brodići koji voze do Brača golicali su našu maštu da na kratko vidimo i čuveni Bol, ali nedostatak vremena je bio jače od želje. Prošle smo pored riblje pijace i upale u podrum Dioklecijanove palate u kojem je Deneris vladala Slobodnim gradovima. Više je ličio na Kapali čaršiju nego na najbolje očuvani spomenik rimskog graditeljstva na svetu. Suveniri, nakit, brošure, nudili su se turistima pre nego što izađu na plato (trg Peristil) ispred Katedrale Svetog Duje. Prošavši kroz Srebrna i Zlatna vrata, protrljale smo nožni palac Grgura Ninskog i zamislile želju. Inače ovaj spomenik izgradio je Ivan Meštrović, glavni arhitekta beogradskog Pobednika, Njegoševog mauzoleja na Lovćenu i Spomenika neznanom junaku na Avali.

I kad smo se umorile od šetnje splitskim ulicama u potrazi za nekom hranom po pristojnoj ceni, krenule smo ka brdu Marjan i ručale u, po mom mišljenju, jednom od najpovoljnijih restorana Dalmacije – “Fife”. Baterije pune za penjanje do vidikovca i kafe ispod oblaka. “Vidilica” nam je na tacni iznela luku, more i Split. Ni letnja kiša nije pokvarila trenutak. Provirila je duga. A s one strane duge, čekao nas je Beograd. Vreli asfalt, Dunav, Sava i Topčiderka umesto mora. A onaj znak “Split” samo me podseti na bilbord i krilaticu koje se treba pridržavati u životu ako mislite očuvati zdravlje – boli me uvo za sve!

Zašto je Italijanima život Dolche Vita?! Brige ne postoje. Odnosno, ako postoje, ne pridaje im se nikakv značaj. Kao da je zapuhala bura i prenela životni moto Dalmatincima. Da li ga mogu spakovati u kofer i preneti u moj grad? Rapršiti na vozače koji leže na sirenama, na bahate taksiste, na sve moje sugrađane pune netolerancije i besa, razdražene službenike, razmažene mame, naelektrisane komšije, penzionere koji ne znaju ni kuda žure, na investitore koji uništavaju parkove zarad novih stambenih objakata, na gradske vlasti koje prave ruglo od Beograda i na sve one koji zavide drugima na osmehu. Od divljeg cvita Hrvatske do šizofrenog glavnog grada Srbije, postoji zrno jugonostalgije koje nadu da smo mi isti iako se svet oko nas menja.

 

07/07/2019 DALMACIJA, HRVATSKA