Posted in Božanstvena komedija u božanstvenoj Firenci

Božanstvena komedija u božanstvenoj Firenci

Božanstvena komedija u božanstvenoj Firenci Posted on July 22, 2016

Strah. Reč koja najbolje prikazuje osećanje kada treba da sastavim poemu o nekom uobraženom gradu, toliko puta opisanom u remek-delima svetske književnosti ili gradu koji je bio inspiracija za stvaranje istih. Nemam ni upola Da Vinčijevog koeficijenta inteligencije, ni trećinu Buonarotijevog talenta, ni četvrt Aligijerijeve literalne veštine. Ko sam ja da Firencu provlačim kroz ukršteno kuckanje prstima po tastaturi?

 

Stanem na rub Purgatorija i na terasi ponosa pitam Vergilija na koju bi me stranu poslao ukoliko bih svojim “perom XXI veka” oslikala prestonicu renesanse. Okreće se ka Beatriče i uz osmeh kaže: “Opiši kako je osećaš! Ne moraš biti ni Makijaveli, ni Dante da bi Firenci dala epitet gorde dame sa obala reke Arno.“ Hvala, Vergilije, već imam naslov!

Tragičan početak sa srećnim krajem u XIV veku predstavljao je komediju. Dante je odlučio da tim jednostavnim imenom nazove poemu sa devet sfera raja, sedam terasa čistilišta i devet krugova pakla, poemu koja se smatra jednim od najfascinantnijih dela svetske književnosti, poemu koju je čak i najpopularniji pisac današnjice iskoristio za avanturu profesora Roberta Langdona u “Infernu” i poemu kojoj je Bokačo dodao epitet “divina”.

firenca3

I meni je tog dana početak bio tragičan (po koleno i lakat). Još pre petlova, u tmini sobe okovane šalonima, prevrnula sam se sa kreveta i napravila mini zemljotres u hotelu. Prepričavajući svoje tripove dok sam se budila na hladnom podu nepoznate prostorije, zatvorila su se vrata lifta sa mnom između njih. Srećom, automat je savršeno odradio svoj posao! Pre nego što je sve preraslo u istinsku komediju, mušica mi se nastanila u oku golicavši mi suze. Mislim da me ni stomačni grčevi nisu zaobišli, ali od preteranog smeha. Takva mi je bila uloga u Božanstvenoj komediji, u božanstvenoj Firenci…

Osim što sam se smejala, tog dana u Firenci sam i nešto sam naučila. Kako bi zaštitile najuže jezgro grada i svedočanstvo renesanse na otvorenom, gradske vlasti su turističkim autobusima zabranile pristup centru. Drop-off tačke su postavljene na zamišljenoj kružnici, a jedna od njih je kod tvrđave Baso, delu zidina grada iz XIV veka. Unutar te kružnice, prateći Vergilija kroz Danteovu komediju, napraviću 9 svojih krugova i nazvati ih  “krugovi Inferna na 39 stepeni”. Pre nego što započnem topljenje po Firenci, tražim način da se izborim sa tremom. Kako pružiti ruku onome o čemu si godinama maštao? Intenzitet rukovanja, umerenost osmeha i prve reči. Dlanovi se znoje, aritmija mi opseda srce, dah ne struji ravnom linijom. Samo jedno “Zdravo!”

Da li to ja upravo nisam persirala najotmenijoj dami među gradovima?! Osećam da mi obrazi gore, ali onda se setim razloga svog kratkog i jednostavnog pozdrava. Godine čitanja o njoj “bacile” su me u situaciju da osetim kako se poznajemo dugo. Razumeće ona. Sigurno se svakog dana susreće sa istinskim zaljubljenicima u umetnost ili nekim uvrnutim fanaticima, stoga bar 10% njih ima tremu pred svojom muzom. Prestani da razmišljaš i slušaj, kažem samoj sebi.

Teško je naći se u publici ispred vodiča, bar nekome ko je obično na mestu tog oficijalnog govornika. Ali uživam u izlaganju dvoje mladih ljudi koji se već na prvom koraku trude da putnicima približe magiju ovog grada. Santa Maria Novella, hronološki prva bazilika u Firenci, stoji ponosito ispred glavne železničke stanice. U modernom svetu bila bi hostesa grada, prva osoba sa kojom se upoznajete pre svečanosti i koja vam daje uputstva za dalje korake. I naravno mapa na poklon (koji se plaća u ovom slučaju). Filipo Stroci Stariji, član čuvene porodice firentinskih bankara, sahranjen je u kripti sa desne strane glavnog oltara, mestu gde je nastala prva priča Bokačovog Dekamerona (kada je sedam devojaka i tri mladića odlučilo da napusti grad i pobegne na selo od kuge, najveće pošasti XIV veka). I upravo kada sam izašla iz podzemnog prolaza, ispred mene se otvorio prvi krug: Kapela Medičijevih!

Najpopularnija firentinska porodica svoj uspon je započela sredinom XIII veka baveći se trgovinom i bankarstvom, da bi svetsku slavu dostigli kao pokrovitelji umetnosti, nad čijim novčićima se razvilo kulturno bogatsvo cele Toskane. Dve žene iz ove porodice ispisale su posebne stranice istorije Francuske, jer su vladale kao regenti: Katarina kao regent Karlu IX, a potom i Marija kao regent Luju XIII. Međutim, Kozimo Mediči i Lorenco de Mediči Veličanstveni su imena koja su proslavila ovu kuću. Drugi je bio mecena Mikelanđela Buonarotija, Sandra Botičelija i možda najblistavijeg uma svih vremena, Leonarda da Vinčija (posle njegove smrti, Leonardo je izjavio: “Medičijevi su me stvorili i uništili”). Postoji priča da je Lorenco jedva preživeo atentat koji mu je spremila porodica Paci u saradnji sa papom Sikstusom IV u firentinskoj katedrali. Logično je da, kad ste uvažena i uticajna porodica, neprijatelji vrebaju sa svih strana. Otud bih sa pisanjem o zaverama protiv Medičijevih ostala u ovom krugu Inferna dok sunce ne dođe u zenit.

Kupujem jedan đelato i nastavljam u drugi krug. Kupola koja dominira gradom kao da je imala magnet za turiste. Santa Maria del Fiore ili jednostavno italijanski rečeno Duomo (kuća Boga) peta je po veličini crkva u Evropi i najviša građevina u Firenci. Na njoj se radilo 173 godine, pa otuda ne čudi što na sebi ima gotičke i renesansne ukrase. Završena je zahvaljujući velikom majstoru Filipu Brunaleskiju i njegovoj mašini koju je izumeo specijalno za ovaj projekat. Odlazim do krstionice i otuda pokušavam da smestim ovu impoznatnu katedralu u objektiv svog fotoaparata, ali mi ne polazi za rukom. Dve skulpture psića sa naočarima za sunce, što vire sa prozora na trgu Đovani, kao da mi se smeju zbog ovog suludog pokušaja. Zatvaram blendu i prolazivši preko Trga republike, na kojem su se nekada šetale dame bez morala i gde su muškarci trošili poslednje pare, dolazim do svog starog poznanika Porselina.

Sa njegovim blizancem sam se više puta družila u Minhenu, a sada sam stojala isped ovog slatkog vepra Pietra Take i pripremala se da mu pomazim njušku. Nije groknuo, ali znam da zna da ću se ponovo vratiti u Firencu.

U četvrti krug uvlači me opet nešto poznato – Lođa dei Lanci, po ugledu na koju je izgrađena Maršalova dvorana na trgu Odeon u bavarskoj prestonici. Ljudi poput golubova, nakačili su se na sva slobodna mesta u hladu i umivali se vodom iz svojih flašica spasa. Inferno se još više zahuktava. Jedini otporan na sve je David, zato verovatno i jeste najsavršenija figura čoveka ikad izvajana. Iako je kopija, stoički se nosi sa svim pokušajima pronalaženja nedostataka od strane pronicljivih posmatrača. Raskošan i ponosan samopouzdano pokazuje svoje mišiće prolaznicima. Jedina koja mu je okrenula leđa je bronzana kornjača, delo moderne umetnosti postavljeno na trgu Sinjoria. Palata Vekio se pripremala za neki bitan sastanak, pa je svoja vrata ranije nego obično zatvorila turistima. To je bio znak da ovaj dolazak u grad, o kome sam dugo maštala, pretvorim u laganu šetnju i uživanje u eksterijeru. Jednom ću doći na više dana da tragam za mističnim mestima po kojima je trčao moj omiljeni professor simbologije.DSCF7657

Sad imam vremena taman da obiđem još četiri kruga, pogledam grad iz druge perspektive i pojedem picu. Nalazim na mapi baziliku Santa Kroče sa Đotovim freskama. Znam da je ispred nje Enriko Paci sagradio spomenik književniku koji se često nalazio u sredini sukoba “crnih” i “belih”, političkih struja usmerenih ka tesnoj vezi Firence sa papskom državom  sa jedne, i nezavisnosti Firence, sa druge strane. Dve uličice odavde nalazi se i muzej Dantea Aligijerija koji me je vratio u vreme kada je Dante voleo Beatriče i kada je svojom ljubavlju inspirisao umetnike tog doba da stvaraju srcem.

A mene je srce vodilo ka reci, odakle je dopirao slabašni vetrić zadužen za povremeno rashlađivanje znojem okupanih šetača. Na put mi je stala Ufici galerija, mesto planirano za kancelarije (uffizi – kancelarija) koje je postalo meka za ljubitelje umetnosti pre svega zbog Botičelijevog “Rađanja Venere” i Mikelanđelove “Svete porodice”. Odmah iza nje, sedmi krug je otvarao Most Vekio.

DSCF7671

Stari mudrac zakoračio je preko najužeg dela reke Arno i već vekovima prati dešavanja sa obe obale. Kao “ničija zemlja” trgovce je oslobađao poreza i mamio ih da grade dućane po njemu. Mesto na kome je nastala jedna od najomraženijih reči kapitalističkog društva, strogo zabranjena čak i u mislima “Wall Street”-a  – bankrot (u bukvalnom prevodu razbijanje stola “banco” na kojem je prodavana roba “rotto”), bilo je pomilovano čak i od strane Hitlerovih bombi tokom Drugog svetskog rata. Cenkanje, šapati i trampa šuškaju sa svih strana, sve do osmog kruga i veličanstvene Palate Piti.

Postaje sve toplije, pa gotovo svi prolaznici zastaju pored česme kako bi se umili i nasuli vode u svoje plastične flašice. Pitam se kako li je onima što nas posmatraju kroz prozore palate iz klimom rashlađenih prostorija. Upravo ti prozori je trebalo, po nalogu Luke Pitija,  da budu veći nego ulaz u Palatu Mediči kako bi zasenili njenu raskoš. Posle smrti firentinskog bankara, Medičijevi su kupili ovu palatu kamene fasade i strogih linija, obrađene, kako bi Italijani rekli, u seoskom stilu. Narodu ju je poklonio italijanski kralj Vitorio III Emanuel. I sada stoji kao jedan deo ograde mističnih Boboli vrtova.

Jezerce Isoloto sa brojnim mostićima, putići, skriveni prolazi, visoke živice, Neptunova Fontana, Buontalentijeva pećina, kao i zamišljeni tragovi Roberta Langdona i njegove prijateljice doktorke Sijene Bruks, vode nas u poslednji, deveti krug “Inferna”, najtoplije mesto, vidikovac Mikelanđelo. Još jedna replika Davida sa vrha brda ponosito gleda na grad koji je Italiji dao više od pola kulturno-istorijskog nasleđa (a ne treba zaboraviti da se upravo u ovoj zemlji nalazi 60% svetske kulturno-istorijske baštine po popisu UNESCO-a). Masivna kupola Duoma, šareni most Vekio i elegantna palata Ufici šalju svetu razglednicu Firence koju samo pravi slikari, skulptori, istoričari i pisci mogu da pročitaju između redova.

I posle se pitate zašto treba proći kroz pakao kako biste stigli do raja?! Prvi zalogaj preljute “Inferno” pice i kratki espreso znali su odgovor. Firenca je gorda princeza Toskane, Firenca je renesansna kraljica sveta, Firenca je raj u Danteovom paklu. Krug nema svoj kraj, ali priča ga mora imati. Ne znam kako da je završim, nemam hrabrosti. Koja god reč da izleti, čini mi se nedostojnom lepote, gracioznosti i mudrosti ovog grada. Od Vergilija nema pomoći, ostao je na “krovu grada” da sa starim drugom Danteom prozbori koju mudroliju. Sama sam sa svojim mislila koje treba da ostavim u jednom od devet krugova. Uzimam „Inferno“ i ulazim u autobus. Bez pozdrava. Uz osmeh. Ona zna. Njoj reči nisu potrebne. Arrivederci, Firenze!

27/05/2016 Firenca, Italija

Save

Save