Posted in Berlin Calling Blog Nemačka

Berlin Calling

Berlin Calling Posted on May 28, 2011

“Obriši suze, to je samo pet dana”, rekao je neubedljivo sa iskrom neistine u zelenim očima. Želela sam da zažmurim i previdim… Sve do momenta kada je zazvonio telefon u Ono Dobro Poznato Vreme Prelaska Granice i na displeju izlazilo žensko ime, ime moje drugarice. Ruka nije prestajala da drhti. On je ostao! Mrzela sam sebe što nisam učinila nešto više od pozdrava, mrzela sam autobus koji ga je odvezao, granicu koju je prešao, njega što mi nije govorio istinu i Berlin, ponajviše, koji mu je pružio nešto što nisam mogla ja…

Jedna laž, jedan život iza nje, jedan svet ispred i jedan grad… Berlin, grad u kome kontrasti žive u savršenom skladu, gde se Istok miluje sa Zapadom, uglađena gospoda voze trabante i leže na travi ispred Berliner Doma dok hipici šetaju Oazom Brendiranih Krpica, Ku-damom!

Za to vreme u Beogradu… Posao-telefon, telefon – posao! Životni moto dva meseca. Svaki zvrk je budio sreću. Berlin Calling! Bekpek spreman, pasoš speman, novac spreman! Život nije čekanje!

Dogovoreni susret kod mosta Oberbaum gde dostojanstvena Špreja deli džumbus grafita i skvotova od svega što je sinonim za uredno, kao u davna vremena bez čari mobilnih telefona. Sedim i čekam skamenjena poput Molekul Ljudi par stotina metara uzvodno.  Jako sunce i senka što zamućuje pogled. Čini mi se da vidim samo crveni CD u rukama. The Power of Love?! Prilika se približila, raširila ruke i spustila svoju crnu kosu na moje rame. Nema sumnje, Stranac u Berlinu. Ne znam da li sam se zaljubila u Berlin na prvi pogled ili u Njega na ko zna koji, ali od okova tuge nije ostalo ništa, nestali su kao i Zid baš na ovom mestu 1989.godine.

Posle šibanja vetra u lice i blica fotoaparata u grafite Galerije istočne strane, dva zalogaja karivursta ispred O2 arene, čiliranja na Ostrvu muzeja i ruke u ruci u bulevaru Pod lipama (Unter den Linden) do Brandenburške kapije, otkrila sam zašto ga je Berlin osvojio, omamio, očarao i opčinio. Oooo, taj Berlin! Sve te rekonstrukcije  moćnog eksterijera, grad nastao iz pepela Drugog svetskog rata identičan po izgledu onome koji je Čovek sa čuvenim brkčićima hteo srušiti i izgraditi novi, po svom ukusu. Srećom ili nekim drugim čudom, u sećanju vrednih Nemaca je ostao isti grad, koga su detaljno, sa puno energije i entuzijazma podigli iz ruševina. Feliks je oživeo i ostao dijametralno suprotan uštogljenim kolegama iz pokrajina poput Bavarske, Brandenburga ili Vestfalije.

Taheles, išaran grafitima, hladnih zidova i podova, mesto je na kome i dalje žive skvoteri, gde spavaju i stvaraju. Turisti neprestano dolaze, kupuju skice, portrete, ulja na platnu, manufakturnu odeću, vajarske predmete, uživaju u autorskim pesmama. U našoj Republici bi ljudi u širokom luku zaobilazili ovakva mesta, plašeći se čudnih ljudi, igle ili neke zaraze. Bili oni hipokriti ili samo žrtve klišea, ostavljaju svoje novce neobičnim umetnicima. Sedeli smo na podu  i grickali semenke, kao u ono srećno studentsko vreme. Osveženje smo potražili na Aleksander Placu u pivnici jednostavnog imena “Pub”. Pedeset centi za pesmu po izboru, točilica na tvom stolu i količina piva  koju određuješ sam pritiskom na dugme, isti digitalni način dozivanja konobara i veselo društvo dovoljno za uvertiru pred Matrix: dva stejdža, drage moje osamdesete na jednom i komercijalni haus za široke mase na drugom, golišavi igrači, pokloni iz sanduka, polivanje pićem, izvrsna ventlacija bez duvanskog dima. Lični Pub Crawl smo nastavili u klubu “Cassiopeia”, iza pruge, skladišta, u nekakvom magacinu, sa crncima uz bilijar, rege i odličnu Bavariju.

Kako je samo prijao krevet posle iscrpne večeri, tj. dana, tj. večeri. Ne sećam se više kad sam poslednji put spavala… Ali Berlin ne zna za umor. Pročešljala sam istočni deo, onaj koji je nekada pripadao Sovjetima, prestonicu DRN, iz koga su preskakajući Zid ljudi često pokušali bekstvo na zapad. Nekada sumoran i siv, danas šaren i nasmejan, pulsira u duhu mladih lica, kosookih, crnih, pegavih, plavokosih. Bez razlike, rasizma, uvreda ili napada. Savršen sklad koji svetu šalje najlepšu sliku kako treba živeti i pustiti druge da žive. Grad ljubavi i tolerancije, slobode i umetnosti, skvotova i grafita, pabova i klubova, muzeja i galerija, škola i fakulteta, mesto za svakoga ko ne vidi život kao skup dosadnih dana koji se iznova i iznova ponavljaju.

Kafa, obilan doručak i pravac metro ka zapadu. Nisam Talični Tom, već šiparica koja želi još koji sat da provede sa Njim i Berlinom. Blago razočarenje je nastupilo sa zaštitinom ogradom oko polurazrušene crkve Kajzer Vilhem, ali sajber arhitektura Potsdamer Placa pre svega uočljiva na Soni zgradi, Muzej holokausta i Check Point Chalie, nekadašnji granični prelaz između dva Berlina raspršili su i gram lošeg raspoloženja. Pričala sam mu o Firerovom bunkeru, koji se jedva obeležen krije nedaleko od Parizer Placa i simbola grada Brandenburške kapije. Misterija o smrti Adolfa Hitlera i njegove jednodnevne supruge Eve Braun, upad Crvene armije i preporod Berlina nakon svih pustošenja nisu priče koje se slušaju u par sati. Ovo nije grad u koji se jednom dolazi.

On je ostao! Ponovo ostao! Mene su čekali u busu. Znali su da mi je teško da krenem. Prokleti novac, prokleti posao, a i Beograd u koji se vraćam. Nisam okusila hranu oko 20 sati, skoro da nisam progovorila isto toliko, samo sam plakala. Suze ne vrede. One ne vraćaju ljude. Da li ći i ja postati deo kolotečine?! Isparile su slike Berlina, ali njegova nikako. Telefon je počeo da boli. Berlin Calling, ali i Berlin Waiting. Teško čekanje, dugi dani, nada na izdisaju. I onda, sunčano popodne u jednom provincijskog gradu, ponovo poziv drage prijateljice, sasvim običan, sa prosečnom molbom da je sačekam na stanici. Nisam htela da dozvolim mislima o Povratku iz Berlina da nadvladaju zdravim razumom. To je samo Džej Bi sa koferima. Ali ja nemam auto. Sumnja se ponovo uvlačila u haos mojih misli. Poruka na displeju – Maybe I should have called you first, but I was dying to get to you… Stigao je kući! Papuče samo što nisu ispale sa stopala u trku ka dečku u plavoj majici koji je naslonjen na bicikl stajao pored trafike. Berlin je naslutio renesansu! Iako je ostao daleko, svim tim Berlincima, Bajaginom ćaletu, Polu Kalkbreneru i Ry X-u, njegov zov još uvek pulsira sa fotografija zalepljenih na zidu naše sobe. Berlin Calling! Again!

28/05/2011, Berlin, Nemačka