Posted in Berlin Calling Again

Berlin Calling Again

Berlin Calling Again Posted on January 3, 2017

Šetam sa svojim mislima ulicama šizofrenog grada, otuđena od sirena i ubrzanih koraka slučajnih prolaznika. Udišem jesen kroz pečeno kestenje i škripu šuvog lišća pod đonovima. Osećam osmeh na usnama i treptaje u grudima. Ushićenje pred novo putovanje, ali u stari, dobro poznati grad… Berlin Calling Again.

Već uveliko se noć uvukla u prestonicu underground kulture, kada su točkići Ryan Air-ovog boinga 737-800 dodirnuli pistu aerodroma Schönefeld. Usled rekonstrukcije šina, S-bahn broj 9 je bio zatvoren i moj pokušaj da nam olakšam smeštaj hostelom na direktnoj liniji metroa od/do aerodroma je propao. Nekako smo se uvukli u voz do Aleksandarplaca i otud kombinovali dobro poznate linije koje šaraju, već dovoljno išarani, Friedrichshain. Topli tuš i brza hrana poslali su me na spavanje.

Tmurno jutro mrdalo mi je zavesu i zvalo na kafu. Otvaram oči i gledam u najvišu građevinu Nemačke (368 metara), simbol grada, Fernsehturm ili kako ga zbog lokacije sve češće zovu Alex Tower. Ja bih ga zvala Zvezda vodilja, jer ako ti pođe za nogama  da se izgubiš u Berlinu, pogledaš gore i on će te vratiti na pravi put. Ne mogu reći da me je orijentacija ikad napustila u ovom gradu, jer svaka ulica je nova priča, neočekivana, možda baš ono što sam podsvesno tražila…

Bez posebnog plana, krenuli smo niz Landsberger Allee do Volkspark Friedrichshain kako bismo videli “fontanu iz bajke” Märchenbrunnen, koja je 1913.godine otvorena na ulazu u jednu od zelenih oaza nemačkog glavnog grada. Okamenjeni junaci detinjstva nekih drugih generacija pre milenijumaca (ako ne uzmem u obzir pravu definiciji po kojoj se prva deca ove generacije rađaju 1980.godine) Pepeljuga, Uspavana lepotica, Snežana i Ivica i Marica (Mačkonjin i moj lik), krase projekat Ludviga Hofmana. Čekaju da svi posetioci nestanu kako bi bacili kamene okove i zaplesali u vodi ispred arkada.  Prošetali smo parkom tražeći neki vidikovac. Peli smo se vijugavim stazama, skretali s puta, gazili lišće natopljeno kišom i nailazili samo na optimistične rekreativce, veverice i pokojeg drvenog medveda kao onog sa grba Berlina koji podupire Brandenburšku kapiju. Udisali smo čist vazduh kao da se ne nalazimo u jednom od najvećih evropskih gradova (posle Bregzita, najvećem u EU). Nismo našli “viewpoint “ koji sam očekivala, ali smo uživali u svakom deliću pogleda na prirodu sa kojom smo se stapali.

Morali smo da krenemo dalje, jer u mojoj prirodi niskog pritiska, bilo je vreme za kofein. Toranj se krio u magli, pa smo do Coffee Follows-a morali doći prativši putokaze sa natpisom Alexanderplatz. Dobro poznata aroma, ušuškani separei i vrapčići koji skackaju na tacnice tražeći mrve od kolača, dočekali su nas u jednoj od omiljenih kafeterija. Uz café late iskalkulisali smo slobodno vreme do ulaska u kupolu Rajhstaga. Redom smo čekirali: hotel Radisson Blu u čijem lobiju se nalazi najveći samostojeći akvarijum na svetu visok 25 metara i težak 2000 tona sa više od 1500  tropskih riba iz 110 različitih vrsta, AquaDom; spomenik legendarnom nemačkom pesniku i dramaturgu Fridrihu Šileru na trgu Gendarmenmarkt tačno između nemačke i francuske crkve; trabante oko nekadašnjeg graničnog prelaza DRN i SRN Checkpoint-Charlie i table koje tiho podsećaju na kancelariju Rajha u kojoj je Adolf Hitler sa Evom Braun izvršio samoubistvo nakon prodora Crvene armije u Berlin 1945.godine.

Besplatna online rezervacija stara više od deset dana, na papiru izgužvanom u mojoj torbi,  uvela nas je u nemački parlament. Danas skupština Nemačke nosi naziv Bundestag, a Rajhstag se odnosi na zgradu u kojoj je smeštena. Bez ove činjenice besmisleno je kročiti u oazu Angele Merkel. Prošavši skenere, priključili smo se grupi koja se uputila prema kupoli. Izašli smo na balkon, gde me je pogled na Berlin potpuno razoružao. Ni kapljice kiše koje su rominjale nisu me sprečile da podešavam otvor blende i tražim što bolju ekpoziciju za jednu od najboljih panorama nemačke prestonice: nepregledni Tiergarten sa Siegessäule – bronzanom statuom pobede, moderna zgrada glavne železničke stanice Hauptbahnhof, Brandenburška kapija na Pariserplatz-u koji vrvi od turista, Spomenik holokaustu sa pločama različitih visina –simbola starosti ubijenih Jevreja, gej spomenik sa druge strane ulice – na rubu parka, njujorška arhitektura Potsdamerplatz-a sa Sony centrom i Kollhoff kulom, iza njih Daimler kompleks, raskošne kupole nemačke i francuske crkve, Bulevar pod lipama (trenutno pod buldožerima), Bebelplatz sa Humboltovim Univerzitetom, Nacionalnom operom i ogromnom zelenom kupolom crkve Svetog Hedvigsa, Ostrvo muzeja na kom dominira katedrala Berlina – Berliner Dom i naravno nezaobilazni toranj koji bode oblake. Spiralna staza vodi do otvorenog vrha, a audio-vodič ti govori u kom trenutku gde treba da pogledaš i naučiš nešto novo. Ako “baciš pogled” ka stopalima, videćeš ispod sebe plave stolice kao mesto zasedanja skupštine Nemačke. Pitam se da li je i upola zanimljiva kao naša?!

Utiske smo sumirali u Vapianu uz pesto roso i picu sa rukolom. Ulice je natapala kiša, nebo postajalo suviše mračno, pa nas je novonastala situacija odvela u Primark na Alexanderplatz-u. Moj Diznilend! Pet džempera za 30 evra… I pre povratka u hostel, još jedna kafa uz jednu reč – Starbucks.

Novo jutro, novi park. Sada nas je ugostila najlepša zelena površina Krojzberga – Viktoria Park. Otvoren je još krajem 19.veka i njime dominira Nacionalni spomenik Oslobodilačkog rata. Izglačano kamenje između drveća utonulo je u zimski san, kao da odmara od vode koja se u toplim danima miluje uz njih. Laganim korcima nastavili smo ka najpopularnijoj ulici Zapadnog Berlina Kurfürstendamm –u ili jednostavnije K-damu. Nalickani izlozi svetskih modnih brendova, Karstadt robna kuća, kupoholičari sa punim kesama i ono zbog čega smo se uputili ovde – polusrušena crkva cara Vilhelma. Uvek drugačija, inspirativna, moćna. Crkva koja prkosi pravilima. Stara lepotica u moru moderne arhitekture.

Posle pauze za ručak u Doree restoranu u delu grada Schöneberg, gde je sva klopa upola cene, i ćaskanja sa Mačkonjinim tatom, uputili smo se na opuštenu kafu u skriveno dvorištance Hackesche Höfe. Fasade nalik amsterdamskim, kafa po mom ukusu i chill posle duge šetnje… Sad mogu na miru da spavam.

Tradiciju smo nastavili i narednog jutra. Budilnik je pokazivao 8 sati. Odlazim po doručak u Kaufland market. Jedemo i spremamo se za još jedan park. Prešli smo Špreju, pozdravili skvotere rastafarijance i fotkali Baumhaus an der Mauer –  kuću tuskog imigranta Osmana Kalina koja se nekada nalazila na ničijoj zemlji (mestu  gde je “prolazio” zid), a danas poznatu po drvetu koje raste iz nje.  Poklonili smo se crkvi Svetog Mihajla i seli u omiljeni kafić na obali jezerceta. Ugrejali smo šake toplom šoljom čaja i nastavili dalje U-banom koji nas je doveo do Rudolph-Wilde parka ili u našem rečniku “Parka sa zlatnim jelenom”. Budili smo uspomene, sećali se sveže zaljubljenog para, ali i pečenog pileta koje smo, polupraznih džepova, nosili za ručak u stan u kome je Mačkonja tada živeo. Sećali smo se starih nas pre pola decenije kako, držeći se za ruke, razmišljamo o njegovom povratku kući. Da li nas je vreme zaustavilo ili smo mi zaustavili vreme? Iste iskre ljubavi, isti leptirići, ali i isti status veze (počinjem da zvučim kao Bridžit)…

Međutim… Ko o čemu, ja o vidikovcima i kafi. Popeli smo se na Kollhoff Tower, gde osim vrtoglavog pogleda postoji galerija o istoriji trga Potsdamer i naravno Panorama kafić. Zaokupljena instagram fotografijama, nisam ni primetila šta se našlo pored moje šoljice. Kutijica? Ona može značiti samo jedno, pomislih. On se smeškao. Podigla sam poklopac i ugledala najlepši prsten sa svetu, sa ušima i šapicama. Umesto “Da” rekla sam “Mjau”. Prvi put… Istoj osobi. Jer sam posle, kako se ispostavilo, ponovila istu reč u Beogradu 🙂 Sad samo čekam da me Berlin ponovo pozove…

26/10/2016, Berlin Nemačka

Save